Cepanje vremena

Kad prsti dodirnu meku kožu

Jedan sluzavi prst putuje razdelinom i ponekad propadne i ona tad ispusti glas nežan kao usne koje prst razmiče. Taj trenutak traje, ona ne može da odredi koliko, a čini joj se da se u njemu skupila večnost. To je trenutak oslobođenja, i u njemu uživaju… i ona… i usne… i prst… Sami… i niko im više ne treba…

Kad muškarac ponovo pronađe svoju nevinost

Prijatelj mi je jednom rekao: „Izgubio sam nevinost sa šesnest i našao je nakon razvoda.“ Tad mi je to bilo smešno. Zanimljivo. Od kako sam se razveo više mi nije smešno. I tek sada shvatam šta mi je tada rekao.

Jedan kolega na poslu pitao me je šta da radi. Govorio je o razvodu. Ponovio sam mu ono što mi je prijatelj rekao. Sada sam imao i lično iskustvo. Nije pomoglo. Bilo mu je smešno.

Ćutao sam. Neki ljudi možda mogu učiti od drugih, većina uči grešeći. On je pripadao drugoj grupi. Pustio sam ga da pogreši. Više mu nije smešno.

Stare metode u radu sa ljudskim resursima

Moj prvi direktor kadrovske službe, još pre nego će ona postati, odljenje za ljudske resurse, u kojem ću provesti veći deo profesionalnog života, naučio me je osnovnoj lekciji profesije.

„Budi ljubazan. Sve koje ćeš sresti vode teške, lične, ljudske bitke… većina će ih izgubiti… svi će ih izgubiti… jednog dana… zato mi moramo biti prijatni… život zna biti dovljno neprijatan da im nikakva druga dodatna neprijatnost od nas ne treba…“

Negde na početku karijere sam pogrešio. Trebalo mi je vremena da to uvidim.

Bio sam neprijatan prema čoveku prema kojem to nisam smeo. Prema nekom ko to nije zaslužio. Ko nije bio kriv za nesreću koja se na njega obrušila. A obrušio sam se i ja – poput božijeg gneva, što progovara kroz usta pravednika, izrekao sam toliko ružnih… oholih reči… toliko pogrda… i mogao je osetiti odbojnost i gađenje… koje sam osećao prema njemu… i prezir se nožem mogao seći – toliko se osećao u vazduhu…

Od tad je prošlo puno godina. Neke stvari u životu nikada ne možemo ispraviti.

Tog čoveka više nema – ne mogu mu se izviniti. A ponekad se pitam da li bi to i znao. Nisam siguran da bi. Ponekad reči jednostvno neće da se podignu iz čoveka, neće napolje, čak i kad čovek tako želi da ih nađe, da se izvini. Nije to gordost, to je sramota. Ona ljudska sramota koju osećamo sami pred sobom. Tu sramotu i danas osećam. Živi samnom – kao podsetnik na muku i neprijatnost koju sam prouzrokovao nesrećnom čoveku. I zauvek će biti samnom.

I možda sam zbog nje obazriviji, možda više pazim, možda sam predusretljiviji, sigurno ljubazniji i možda, samo možda, postao bar malo bolji čovek. Jer znam za sramotu i danas nehajem za obmane, i prevare, i laži, i podmetanja, za sve ono što zaposleni u firmama jedni drugima rade na poslu, i u životu, i spreman sam oprostiti grešnicima, ne iz naivnosti, ili olako, zato što to protokol nalaže, već zato što znam da sve te stvari koji ljudi rade jedni drugima imaju neke uzroke koji se često ne vide i ostaju zamaglejni i nejasni izvan granica poslovnog okruženja.

I šta radim?

Umesto da pretim otkazima ili smanjenjem plate dam svakom zaposlenom da pročita ovu ispovest, dam mu da zna da sam i ja grešio, i da nisam bolji od njega, i otkrijem mu da se sebe stidim zbog svojih grešaka…

I posadim ga na stolicu u kojoj sedite i pitam šta je krenulo naopako. U životu. I kako Vam mogu pomoći. I od Vas ne zahtevam ništa. Čak ni istinu. Ali joj se nadam.

Cepanje života i vremena

Imao sam prijateljicu. Bila je silovana. Neki kažu zbog njene vere. Ne, bilo je to zbog mržnje. Onih koji su mrzili. I nedostatka ljubavi. Nas koji joj nismo mogli pomoći – zato što nismo bili tu kad se to desilo, koji god da su naši razlozi.

Ponekad je sanjam. I sanjam te nepoznate ljude kako joj cepaju haljinu. I osetim njen strah i čujem njen glas i krik. Ona svojim krikom cepa vreme. Na prošlost u kojoj smo bili srećni i sadašnjost podjednako nesretnu za sve nas.

Budim se tad iz sna sa tim krikom, i posle dugo plačem, a niko ne zna šta mi je i ja ne želim nikome da kažem… kao da bi neko mogao da razume…

Može li iko razumeti prošlost? I njene razloge i ubeđenja? I može li, ako to i uspe onda da zadrži suze?

Gula – smrtni greh ili priroda čoveka

Još kao detetu majka mi je pokušala objasniti oca. Rekla je: „Muškarci moraju da piju jer pate. I pate jer piju. A on je muškarac i mnogo je tu patnje i alkohola.

A isto je i sa srećom, bar onom javnom koju slavimo. Sudbina ga je spojila sa alkoholom, a priroda uredila ljubav između čoveka i čašice. I zašto onda stajati na put sudbini i prirodi čoveka. Zašto ga ne pustiti da bude sopstveno Ja, čak i ako to Ja zahteva po koje piće da bi nam se obznanilo.“

Nisam je odmah razumela, ali volela sam oca i on je voleo nas. I to mi je tad bilo dovoljno. Sada znam da je to bilo mnogo više od onoga što su dobijali neki drugi dečaci i devojčice, čiji očevi nisu pili, ali ni pokazivali ljubav.