Trenutak u kafani

Trenutak u kafani (jedna retka ptica)

Jedna mlada žena seda za usamljeni sto pored vrata restorana. Naručuje kroasan i kafu i priča sa nekim telefonom dok čeka narudžbinu.

Kada je konobar dosnese, ne počinje doručak istog trenutka već uzima šoljicu sa kafom, prekršta dugačke noge i lagano otpija prvi gutljaj.

Između dva gutljaja još vrele kafe, znam to, jer vidim da se kafa u šoljici još  puši, pomera pramen dugačke kose i prebacuje ga rukom iza ramena. Dok ovo radi njene krupne oči šetaju među stlovima, parovima i konobarima, zastavljajući se, samo na tren, za šankom da me osmotre. Zatim produžuju dalje, i vraćaju se ka šoljici. Spušta je na sto.

Iznenada osećam kao da me napustila neka prijatna toplina koje do tad nisam ni bio svestan. Ne znam zašto, ali verujem, da to ima neke veze sa ovom devojkom i njenim pogledom.

Pitam se može li jedan slučajni pogled nekog stranca tako da deluje na čoveka. Pitam se može li moj pogled tako da deluje na nju. Da li ćemo ako razmenimo poglede i dalje ostati stranci? Da li će posle razmene pogleda slediti razmena osmeha? Nešto više od toga…

Tako to ide… tako bi moglo da ide… da ona ponovo podigne pogled sada ponovo prikovan za telefon koji povremeno zvoni označavajući da joj je stigla nova poruka.

Ona ne podiže glavu, dok prstima kida kroasan i stavlja zalogaj u usta.

Uživa u hrani to se vidi. I kafi. A izgleda da je zabavljaju i poruke koje se ispisuju na ekranu njenog mobilnog telefona. Bar verujem da je tako, jer ko god da ih piše uspeo je da joj izmami osmeh.

Pa još jedan.

Sa osmehom izgleda još poželjnije nego inače. Pitam se ko je ova žena. Koliko je plitka ili duboka, koliko nevina ili grešna je ova žena. Pitam se. A pitam se i da li ću to ikada saznati.

A možda se i previše pitam, i možda bi se trebao manuti barskih stolica i gledanja, i možda bi joj trebao prići i upoznati je, ali osmeh koji više ne skida sa lica govori da je ova žena sretna…

S kim – zar je to važno…

Možda je i sama, i uživa u svojoj samoći…

Sve su to dovoljni razlozi… za pustiti je da uživa u trenutku… jer sreća je retka prica i nije lepo plašiti je…

Sve su to razlozi… i svi su dovoljno jaki...

Ostajem naslonjen na šank… i kao skriveni fotograf časopisa Nacionalna Geografija trudim se da budem neprimetni posmatrač koji bilježi trenutak kada jednoj nepoznatoj mladoj ženi, na nekoliko minuta doleće sreća…

Posmatram njen tihi let… stidljivo prikradanje… gledam kako se šepuri i pokazuje svoje koloritno perje… primećujem da se devojka smeje… i gledam tu retku pticu kako uzleće… i nju kako kreće za njom…

… i sretan sam što sam uhvatio pogledom ovaj prizor…

… i što ću ga zapisati…