Mali bezobrazluci

Florine tehnike provodadžisanja

„Čula sam da nije teško odvesti je u krevet“, stojalo je u poruci koja je poslala Flora. Nekoliko sekundi kasnije stigao je njegov odgovor.

„To mi ne pomaže puno, ja ne vodim žene u krevet već na sto – posebno pravnice. Imaš li neke info o tome koliko ju je teško odvesti na sto?“

„Nemam, ali imam savet. Pre nego što je popneš na sto, pokušaj da je navikneš na tu ideju – odvedi je na ručak.“

Kako o ženama iz ovog grada nije ništa znao, a shvatio je i da ih nije ni razumeo baš najbolje odlučio je da posluša Florin savet i odveo je pravnicu prvo na večeru – laganu. Nije hteo da se prejede, jer je glavni obrok tek trebao da sledi. Ispostavilo se da je slabog apetita. Bar što se tiče hrane. Što se ostalog tiče Flora nije ništa uspela da sazna od kolege – čvrsto je držao jezik za zubima. Ali to je nije brinulo, znajući njega, bila je sigurna, nešto će već izaći na blogu – neka kratka priča možda.  

Mali bezobrazluci jednog ustoličenog paža

Vitez odgurnu pohotnu gospu i zažali već istog trenutka. Ali bi kasno.  Više nikada on i njegov mač se neće naći u tom raskošnom stvorenju o kojem će trubaduri i pesnici pevati vekovima. O njemu osim ovih par oskudnih reči izgubiće se svaki trag. Jer ženska lepota je večna a muška snaga tako kratka i nestalna i svi podvizi beznačajni spram lepote.

I lako ih zaboravljaju žene – pohotne gospe, ili čedne seljančice, sasvim je svejedno, njima, kao i čitalačkoj publici.

Lilit

O Lilit, nema te da mi dođeš, a ja opet ponekad sanjam neke druge pohotne nage žene, koje mi u san dolaze. Ali sve su to slabe Sukube i ni jedna me od njih ne može  poneti, onako, kako si me ti nosila.

I nema žene u ovome svetu koja me bar izdaleka ne podseća na tebe, ali ni jedna ne liči dovoljno na tebe da ovaj svet promeni… ili bar promeni mene… onako kako si me ti menjala…

I sve češće mislim o tebi, ja za kojeg kažu da sam Evin sin, sve manje verujem u laž koju su mi pričali i želim da te sretnem… ne u raju, ne u pustinji, ne u snovima…

I budim se noću i gledam u mesec, i pratim mene i njegov put na nebu i pitam se hoće li me tebi odvesti ako obasjan belinom meseca krenem putem koji mi otkriva…

Đak

Nedokučivo mom mozgu da razume ili mašti da stvori, a ja baš takvih stvari sve više otkrivam. I začudo, sretan sam zbog toga, jer sve me one vraćaju u školu i one dane kada sam bio bezbrižan i sretan.

Poslednji mohikanac

Pitali su me šta je njihovo zlo, a ja sam rekao da su ovi ljudi zamenili smeh sa tišinom.

A onda su i oni koji su pitali zaćutali i zavladala je tišina.

Streljali smo krvnike u zoru i nismo se obazirali na preklinjanje, suze i strah. Poslali smo ih u tišinu i zauvek ćutali o tome.

Smeh se ipak nije vratio – do danas. Al još se nadam… da ću ga čuti bar još jednom pre nego zavlada tišina.