Daleki snovi

Daleki snovi

Maštam o letu i plaži. Mestima na kojima se nemamo gde sakriti jedno pred drugim, jer čovek nema gde osim u golog sebe. Maštam o tvom telu, potamnelom i golom, tek ovlaš skrivenom ispod suncobrana, dok čitaš moje priče pisane o tebi i za tebe. Želim da verujem kako ti golicam dušu, isto onako, kako povetarac ljubi bradavice tvojih dojki. Nebo je oblačno i plavo.

Iznenada sprema se bura. Oluja dolazi iznutra. Sa mesta na kojem te pronalazim, pomazanu suncem i vetrom. To se ja spremam da te ljubim, pomognut vetrom, kojim dodirujem tvoju dušu slobodno izloženu nebu.

Trag

Trag

Odlučio sam noćas ostaviti trag, skriven, duboko u tebi. Možda će neko i naslutiti moći, da su moje ruke skidale tu belu košulju koju nosiš i haljinu usku, što skriva tvoje korake. I dotle će, najdalje, otići misao sveta, a samo ti i ja ćemo znati, kako su moje oči bile sjajne, dok sam dodirivao tvoje tajne. I kako je noć bila prepuna mene i tebe, i mene u tebi. U izmaglici naših dodira, uz smeh, otimali su se uzdasi što bežaše sa bridova vrištećih bedara tvojih. I moje je srce uzdisalo i telo moje vrištalo od sreće, skriveno, od sveta duboko u tebi koja si mu pružala dom i utočište. Poput zveri vrelinom jezika pratio sam uzdahe tvoje kože, skriven, u mraku, tvoje sobe. I ti si znojava u noći  ugljenoj šaputala moje ime i šaputanjem prodirala u moju dušu dublje, sve dublje, dok se tvoji poljupci nisu spustili do moje duše. Pokušao sam i ja, da te ljubim na takav način. Davao sam ti svoju muškost i njome predavao sebe. A ti si je zahvalno primala i ljubila kao što ljubiš čistu dušu, kao što košuta pije sa planinskih potoka. Ustreptalo srce moje, ganuto svo od nežnosti sa kojom si ga u sebe primala u tami noći ostavi u tebi svoj otisak, skriven i zaštićen od očiju sveta. Niko ga neće naći, niko ni naslutiti, da u tebi još postoji skriveni trag ljubavi koji je moje ogoljeno srce ostavilo na tvojoj ogoljenoj duši. Niko osmim tebe i mene. Niko osim nas. Biće to tajna u tebi duboko skrivena.

Na dan kada si postala cvet

Na dan kada si postala cvet

I pupoljak jednog dana sraste u cvet. Čovek tek puki posmatrač, ne primeti često taj tren. Promakne mu neopreznom, u buci dana, besciljnom trčanju za ovim ili onim. Zato su se ljudi dosetili da slave rođendane – jer veruju neki da taj dan sazrevanja mora biti usko vezan za dan rođenja. I tako, brojimo dane i godine, slavimo rođendane, pravimo torte i duvamo svećice. I sve to u nadi da nam taj čudesni trenutak srastanja (sa svojim bićem) neće promaći.

A promakne. Često. I onda se iznenadimo kad mesto pupoljka ugledamo cvet. I to ne bilo kakav cvet, već mirisni neven, ili planinsku bulku, divlji cvet u polju lala. Il, ružu, divlju i sočnu, mirisnu, punu ukusa, ali ne bez trnja kojim odbija nezvane goste, i bira ruku koja će je ubrati.

Jednoga dana srasla si u cvet, a da to skoro niko primetio nije. Ili su primetili, ali nisu smeli da ti se približe, u vrt tvoj, divlji, da zađu.

Sada svi vide cvet i divljenju sveta nema kraja. Cvetaš u lepoti, i nastavi da cvetaš, najlepši cvete na polju divlje trave. Ukrasi ovaj svet, obraduj nas, tek puke posmatrače, osmehom svojim. Jer ima li ičeg veličanstvenijeg pod suncem i oblacima od širokog osmeha procvale ruže što pogled upire ka nebu.