Odbijam da stupam strojevim korakom

Odbijam da stupam strojevim korakom

Nikada nisam uspeo da savladam strojevi korak. Mislim da tu leži i razlog što sam napustio vojsku, pa par unosnih ponuda tajkunskih preduzeća, jednu uistinu ogavno preduzeće infantilnog naslednika voljenog vođe i ko zna koliko, dobronamerno pruženih prilika da su sevsrdnu priemčljivost i razumevanje za vizije gomile nesnosnih, a i nepismenih budala koju su se smenjivali na vlasti, obezbedim sebi ugodnu egzistenciju u nekoj instituciji pod kontrolom instaliranog nam vođe.

Ustoličenje, koje bi sledilo nakon instalacije, koju su uvek radili spoljni saradnici voljene nam zemlje, uvek bi bilo praćeno hvalospevima o novoustoličenom vođi, koji bi neposredno zatim, upravo prema talent za povlađivanje, izraženom instiktu poltronstva i sposobnosti uvlačenja u dupe birao saradnike. Oni su naravno morali posedovati još jedan bitan kvalitet. Morali su biti ocenjeni negativno na svakom testu ličnosti, inteligencije i kreativnosti. Preduslov je takođe bio i da mogu dokazati navedeno, bilo preko direktne ocene ili uvidom u medicinske i korporacijske personalne dosijee. Tako izabrani saradnici postavljali bi se zatim na službene položaje, po potrebi i na više njih, kako bi se obezbedila infrastruktura vlasti.

Na žalost vlasti je potreban narod – makar da bi imala na čemu da se uči, da vežba, da izživljava svoje najluđe snove. Povremeno narod može poslužiti i za kinjenje, vređanje, zatvaranje, šišanje i sigurno još po nešto. Ima zlih jezika doduše, koji naklapaju I o tome kako je narod izdašan izvor bogatstva za funkcionere, njihove sinove I švalerke, a može i da posluži kao štit za odbranu tokom igre prestola.

Kao nepismen i glup, narod ne traži puno, to mu valja priznati, za šta mu vođe povremeno i odaju priznanje, dok im se istovremeno, od nelagode okreće želudac. Da bi izbegli ove neprijatne napade gorušice, u poslednje vreme, vojske organizuju vojske botova. Ne, ne, chatboot-ova, već ljudi. Ljudi su jeftiniji od internet automata (verovatno jer im je i algoritam upravljanja jednostavniji, nisam posve siguran – ničim izazvana opaska autora). Posao tih preporgramiranih duplikatora objava, besmislenog teksta, svodi se na šerovanje i targetiranje sa odlučnim napadom na one koji još koriste mozak i ne pristaju na kolektivnu amneziju, ispiranje mozga i druge omiljene tehnike vladara u vezi sa kontrolom rulje. A rulju treba kontrolisati stalno, posebno njene nagone I potrebe, koje valja stalno držati pod kontrolom, za svaki slučaj, nikad se ne zna šta bi moglo da im padne na pamet.

Zato je najbolje uvesti vandredno stanje – taj oprobani metod pokazao se delotvoran. Ustrojiti rulju, isprati joj mozak, postrojiti je i naterati da vežba strojevi korak, jer vladaoc žudi i da mu prirede paradu. Imali su je drugi pa što ne bi i on. Ali vojska nije dovoljna, video je on da su neki uspevali toliko da ovladaju pulsom naroda da im on kliče. Duša se njegova pita što ne njemu?

Upregnuće sve i državu i vojsku i botove da ovlada razorenim razumom podanika da ih ubedi da koračaju pred njim. I dobro mu ide, tako mu vele najbliži podanici. Samo još šačica onih što za red ne zna i nedisciplinovano ništa ne sluša odbija da stupa marševskim korakom. Bezvredna gomila onih što se gade jednoumlja i ne shvata lepotu strojevog koraka pred vođom – tog vrhunskog oblika iskazivanja pokornosti, ili beše patriotizma prkosi još despotovoj sreći. Ali savladaće on I njih.

Ili možda neće… možda su otišli u partizane… ti što odbijaju poslušnost… ko zna… ovo je ipak gerilski narod…

Bar želim da verujem u to – ja što nikad nisam voleo strojevi korak.