Pisac ili priča o krušci, medi i pčeli

Pisac ili priča o krušci, medi i pčeli

Očajnik. Posvećenik sa verom. Dugo nakon što ga je talenat izdao i potpuno izbledeo, on piše. Više nije siguran ni kome piše, sebi ili drugima. Jednostavno ne odustaje. Nada se. Čeka. Misli, zapisuje. Čeka pravu reč. Dobru rečenicu. Parolu koju bi mogao uzviknuti pred zabludelom gomilom. Ne zna da li će doći… ali se nada… tu nadu zapisuje u sveske svestan da ih možda niko neće pročitati. To ga neće usporiti. Pokolebati. Nastaviće da piše. Bolestan je ako to ne uradi. Bar par rečenica svakog dana. Bar jedna misao da se zna da smo živeli, a ne samo vegetirali.

Voli sunce i miris tišine. Voli nemušto koje progovara iz njega. Spore su reči lišća, žbunja i trave. Vetar tako sporo šapuće svoje tajne. On ih zapisuje – za one koji ne znaju slušati povetarac. On progovara u ime onih koji ćute. Žudi da ispriča ljubavnu priču stare kruške koja još cveta. Eno njena duša raskoljena nikako da se odluči voli li više medveda koji se o nju sinoć očešao ili pčelu koja je jutros lizala njen nektar. 

Ustreptala, jada se vetru, a on, đavo će ga znati zašto prepričava ovu priču prosedom piscu koji je zapisuje u svesku bez linija. Ruka je užurban, ali rukopis dovoljno čitljiv da ga se posle prekuca. Takav je on, pomalo analogan, ne dovoljno digitalan, za ovo vreme, za ove čitaoce. Ne razume on baš najbolje taj crni ekran mobilnog telefona i kako se uz paljenje ekrana pali i svest, i kako velike reči ne dobijaju lajkove, ne razume - baš. Ne razume izgleda ni priču stare kruške koju mu prenosi vetar –izdajnik. 

Ali oseća da mora da je zapiše, jer velika je njena poetika. 

Pokušaće posle da je uobliči, obećava sebi, a kad se vrati u kuću, vrti se po sobi pokušavajući da nešto smisli. Ne ide, isceđen je njegov talenat. On je sad samo isceđena kora, poput kore narandže koju je oljuštio sokovnik. Soka ni malo, samo suv i gorak ostatak. A što činiti sa tim, pita se i seda za računar. Onda kuca da zapiše bar ideju. Da se ne zaboravi. Potom čita ovaj tekst. Zaključuje, nek ide ovako, bolje da objavim svetu ovu tešku muku, vremešne kruške u cvatu, no da ovo prećutim. Možda se nađe neko da joj pomogne savetom. Možda se nađe neko ko napiše bolju priču no što je (ispala) ova.

Na deponiji

Konačno kraj radnog vremena. Ugasio je mašinu i krenuo kući. Na samoj kapiji stigao ga je gazdin sin.

„Vraćaj se na posao“.

„Ja sam svoju smenu završio. Za danas dosta.“

„Ne bi te ubilo da malo radiš prekovremeno.“

„Ni vas da to platite.“

„To smo se u startu dogovorili, prekovremeno se ne plaća.“

„Ja to ne mogu. Da radim prekovremeno. Nemam više snage.“

„A kako ćemo da završimo sve ovo“, kaže pokazujući na gomilu guma i cevi koje stoje razbacane oko šredera.

„Ne znam. Nisam plaćen da znam. Nisam plaćen ni  prekovremeno da dižem i u šreder ubacujem otpad. Smučilo mi se sve: gume, tekstil, kese. Ne znam što ćete da radite. Iznajmite novi plac, drugu zgradu, zaposlite više ljudi,  izrabljujte ih do smrti – ove poslušne, preplašene, zavisne od milostinje koju im dajete. Izbijte im prekor, pobunu, izbijte im mozak ako treba, naterajte ih da rade za vas i crknu. Radite što vas volja ionako vam je to dopušteno.“ Besan, bacio je rukavice i otišao. Više se nije vraćao na deponiju. Smetao mu je zadah ljudskog truleža. I poraza. I to što se užurbano širio kud god bi krenuo. Kao da ga je pratio. Kao da mu je nešto ostao dužan, pa sad bi sa njim da poravna račune.

Negde sa jeseni čuo je za modernizaciju. Deponija je krenula u digitalnu transformaciju pisalo je u članku koji je pročitao dok je u kafani ispijao svoju ušteđevinu.

Izgleda da ga je ona hulja poslušala. Radnike će zameniti roboti – nit imaju mozga, nit se bune, a osim nešto struje ne traže ni platu. Svi su govorili da je to veliki napredak. Ljudi koji su ostali bez posla su ćutali. Neki su se propili. Sreo bi ih ponekad u kafani. Pre nego bi ih, jednog po jednog, odnela flaša.