Na dan kada si postala cvet

Na dan kada si postala cvet

I pupoljak jednog dana sraste u cvet. Čovek tek puki posmatrač, ne primeti često taj tren. Promakne mu neopreznom, u buci dana, besciljnom trčanju za ovim ili onim. Zato su se ljudi dosetili da slave rođendane – jer veruju neki da taj dan sazrevanja mora biti usko vezan za dan rođenja. I tako, brojimo dane i godine, slavimo rođendane, pravimo torte i duvamo svećice. I sve to u nadi da nam taj čudesni trenutak srastanja (sa svojim bićem) neće promaći.

A promakne. Često. I onda se iznenadimo kad mesto pupoljka ugledamo cvet. I to ne bilo kakav cvet, već mirisni neven, ili planinsku bulku, divlji cvet u polju lala. Il, ružu, divlju i sočnu, mirisnu, punu ukusa, ali ne bez trnja kojim odbija nezvane goste, i bira ruku koja će je ubrati.

Jednoga dana srasla si u cvet, a da to skoro niko primetio nije. Ili su primetili, ali nisu smeli da ti se približe, u vrt tvoj, divlji, da zađu.

Sada svi vide cvet i divljenju sveta nema kraja. Cvetaš u lepoti, i nastavi da cvetaš, najlepši cvete na polju divlje trave. Ukrasi ovaj svet, obraduj nas, tek puke posmatrače, osmehom svojim. Jer ima li ičeg veličanstvenijeg pod suncem i oblacima od širokog osmeha procvale ruže što pogled upire ka nebu.