Košuta

Usnula košuta

Moj život je ništa bez tvojih snova. Reči pesama nastaju tek kad ja zavirim u tvoje snove. Taj konačni akt penetracije mog bića u tvoje, kadar da rodi pesme, sve mi je draži. Zato bežim u snove, kako bi te, usnulu tražio, po svetovima što sazdaše, misli skrivene, što tek duboki snovi otkrivaju. Sanjam brzo, poput nabujale reke, krčeći planinske pejzaže u potrazi za udolinom tvojom.

Kada te nađem, nezaustavljiv sam u želji da te imam. I ti si nezaustavljiva. Upuštamo se u igru lovca i plena, u igru nadmudrivanja, skrivene želje i strasti. Poput Šeherzade, nezaustavljivo bežiš pred sudbinom pokoravanja i predaje. Poput laneta piješ vodu planinskog potoka, polako palacajući jezikom, dok tvoje krupne tamne oči progonjene zveri govore o lepoti života jednoj drugoj zveri u meni zarobljenoj. Pričaš mi priče o želji, o travi planinskog proplanka, o visoravni, dolini skrivenoj među vrhovima, izgubljenoj u oblacima, gde zveri žive u miru i jezici vukova ljube jezike košuta.

O Bože, postoji li uistinu Šangri La? Pusti me da uđem. Da ljubim želju svoju, skrivenu među planinama, dozvoli, da bar jednom odigram komad u kojem postoji samo beskrajna sreća, i da taj komad bude naš život, zaklonjen od bola smrti i jada ovog sveta u kojem zveri proždiru zveri, dok se nada u iskupljenje drobi pred očima našim.

Iskupi me bar na tren, i dozvoli da uđem u zemlju sreće i radosti. Sa njom gospode. Jer, ovaj vuk nije kadar sam da ti se vrati. Potrebna mu je ljubav da ga vodi. Potrebna mu je košuta ova za kojom trči u snovima željnim.  

Šangri la, nije li to samo čudesna šuma – mesto u kojem nalazim tragove tvoje, koje pratim dok mi se miris tvoj zavlači u dušu, da je golica i tera da se smeje, nežno, nevino, dečije, poput štenaca izgubljenih, slepih, prepuštenih mirisu majke i spokoja. Ko si ti mirisna košuto? Kakav je ovo mirisni znak koji me tebi vodi?

Opčinjen lepotom, probuđen u želji, stojim na ivici šume. Moj nagon još postoji, ali i on se menja i ja sad želim mnogo više od tvog mesa i uplašenog pogleda. Želim da te zaštitim, od sebe i sabraće svoje. Ti si razlog što napustiću čopor i postati samotnjak – lutalica, Ciganin čergar, odgurnut od vučije braće.

U snovima našim ja postajem zver koja voli, koja govori, koja krvari u ljubavi i ljubi da bi živela. Zapisujem žurno reči koje mi nadolaze, košuto moja, to naša ljubavna misao rađa pesme.

Radim to dok spavaš na uzglavlju, stvorenom da na njemu vodimo ljubav i gledamo se u oči – onako kako vukovi i košute žive – u grču tela, uvek spremni na skok i borbu bez predaje sve dok nas tela ne izdaju. Pazim da te ne probudim, ne narušim snove. Kad zapišem ove reči, pojuriću ponovo da dodirnem tvoje snove, gde god da ih sada sanjaš. Gde god da je tvoja duša odlutala, u snovima bezbrižnim, naći ću te. Nanjušiću te, i pratiti mirise tvoje što ostavljaš po proplancima i stepama prostranim. Moj vuk pojuriće za mirisom tvojim košuto, i tražiće te, dok te ne nađe, željan da te ljubi mislima, snovima, dušom. Osećam moje srce već drama od pomisli na tebe. Zato žurim, da zapišem poslednju reč i stavim tačku. Pa da pustim moju misao da te ima – u belini iza tačke. Intimno.

Sunce

Voleti nje isto što i biti. Da jeste, bilo bi dovoljno to što te volim – dovoljno da budemo, a nismo. Jer ti nisi htela… i ne zameram ti što me nisi htela, i ja sebe ne bi hteo, posebno ne bi voleo da sam mogao da biram. Ali ja nisam mogao birati sebe. U poretku sveta, to je ono što mi je dato. Jedino što sam ikada mogao birati bila si ti. Izabrao sam te da moja ljubav ne bi umrla. I ona živi samo zahvaljujući tebi. Bez obzira na tebe, odluke i želje sveta. Živi jer pronašla je svoje sunce, kojim se ozari, svakoga jutra, prvom budnom misli što pojuri ka tebi. Ni oluje, ni oblaci sveta, ne mogu sakriti istinu da na nebu moje duše sija sunce. Ta misao me greje i za tmurnih dana. I to je dovoljno – za biti, i za voleti, i biti srećan.