Ekspres lonac

Ekspres lonac

19. Februar

Probudi te zvono telefona, ispužeš ispod pokrivača, voziš se do posla. Usput radio drnda, da te održi budnim. Uđeš u prodavnicu, ponekad, češće pekaru, kupiš malo hrane. Hranu strpaš u sebe. Uđeš u kancelariju. Upališ računar.

Čeka te posao – počeo je dan, svi nešto traže. Razdražljiv si. Do tad vreme se tromo vuklo, sad se ubrzava, pritisak raste dok ne pukneš. Odeš na kafu, vrelu, bez ukusa koji odavno ne osećaš. Sručiš je u sebe. Opet telefon. Zatrpan si porukama, mailovima, ponudama, podsetnicima da ti stiže rata kredita, da treba da platiš ovo i ono. Opet ponude. Neka, možeš da platiš i kasnije. Ponovo te zovu sa posla. Ponovo se desilo neko sranje. Neki drkadžija se pravi pametan. Dođe ti da mu razbiješ glavui popišaš mu se u makijato ili već neko drugo hipstersko sranje koje piju svi ti nadobudni šefovi i šefići, direktori, menadžeri i ostala polupismena govna kojima si okružen. Sanjaš rad od kuće. Čuo si da postoji, ali ga nikada nisu dozvolili. O, kako bi lepo bilo raditi od kuće. Bar na kratko.

01. Mart

Idiot sa Tv-a uvodi mere za socijalno distanciranje. To je ključno. To će pomoći. Pitam se kome. Lažem, ne pitam se. To je njihov problem, ja imam gomilu svojih.

02. Mart

Uvode karantin. Firmama se preporučuje da zaposlene preusmere na rad od kuće. Ovi naši odugovlače. Ne može. Nije to isto. Kako neko može da radi od kuće? Kako ja znam šta on radi i da li zabušava?

03. Mart

Već tri sata zasedaju u akvarijumu. Tako zovemo staklenu kocku na sred open-spejsa u kojoj menadžeri drže sastanke. Gadi mi se ta prozirnost kojom sam izložen kad me pozovu na evaluaciju. Osećam se mali i beznačajan.kada mi govore kako sam glup i nesposoban, dok svi mogu da gledaju kako me kinje. Izolacija je takva da se ništa ne čuje, ali sve je tako ogoljeno. Jedina dobra strana akvarijuma je što se ponedeljkom ujutro tu skupljaju sve one menadžerske drolje u firmiranim kompletima. Sve prosto vrvi od golih nogu, dubokih šliceva, dekoltea. Šetkaju se na onim njihovim štiklicama, mašu kukovima. Dovoljno da ti se ukruti, nedovoljno da prekrše dres kod – to je bitno. Sada sve izgleda tako tiho unutra i svi su zabrinuti – mora da prežvakavaju brojke o obolelima i umrlim. Gamad je plašljiva. Ne znam samo jel se više plaše za sebe ili bonuse. Sigurno imaju neku agendu. Ti tipovi uvek imaju neku agendu.

Saopštavaju na da ćemo od sad raditi od kuće. Ne znam da li treba da se radujem ili plačem. Kažem sebi biće smirujuće, bar neću morati da slušam čangrizanje koleginice koja se buni što nam nisu doneli i podelili maske, dali alkohol i asepsol za dezinfekciju kancelarije, što nas nisu pola poslali kući – napravili razmak između zaposlenih. Svi gunđaju – niko se ne buni, bar javno. Ljudi su mi se smučili. Biće valjda bolje kad budem radio do kuće.

04. Mart

Prvi dan počinje nameštanjem i razmeštanjem.ne mogu da verujem koliko gluposti držimo u kući. I sve treba. Ništa ne sme da se pomeri. Ili baci. A telefon stalno zvoni. Moj ili njen. Ne znam koji me više nervira. I ta potreba da se sve dezinfikuje, da se u grlo nagura što više lekova i vitamina. Kljuka me kao gusku – vitamini, čaj, limunada, lekovi, kafa, rakija, vitamini, čaj… ne stižem da ispišem sve što i mene utne.

Stomak je počeo da raste, odmah, prvog dana.

05. Mart

Preko telefona, kolega mi kuka kako ne može da radi od dece. On nikad ne može da radi. Ne sećam se šta je bio izgovor ranije, ne sećam se da su mu klinci dolazili na posao, jedino čega se sećam da je i tad postojao taj neki otežavajući faktor, golemi razlog zbog kojeg on ne može ovo ili ono. U suštini on ne može da radi. Ništa novo. Zove samo da mi prebaci svoj posao, jer ne stiže. Do plate stiže, kao i ja. Ustvari brže. Poltroni su uvek najbrži pacovi. Spadaju u važnije u firmi. Ja sam crna ovca u firmi. To sam u kancelariji ili kod kuće. Neke konstante se nikad ne menjaju.

06. Mart

Kako organizovati dve kancelarije u dvadeset sedam kvadrata. Ja imam potrebu da pišem – doktorat se primakao. Sa posla me stalno zivkaju. Kažu treba održati normu. Ja ne znam šta je norma u ovim uslovima, ali čini mi se da je upravo podižu one nafrakane frajle iz akvarijuma. Samo sad nama bednicima ne dozvoljavaju ni pogled na svoje iskvarcano telo.

Koliko je samo poruka podrške zdravstvu. Da u bolnicama nisam radio godinama pomislio bi još da su doktori anđeli nebeski, a ne hulje pokvarene koje čekau poklončić u koverti. Kad toga nema može i viski, prase, pa i korpa jaja. Tako jajare spasoci naši kojima evo, plješću po ceo dan.

05. Mart

Nijedna me bolnica nije zvala svo ovo vreme – a i što bi. Sve im radi. Od kako su otkrili klaud sa ljudima koji tamo rade čujem se retko, vidim još ređe. Proredile su se i uplate. Valjda to tako treba. To je ta zahvalnost, o kojoj se govori. Možda zahvalnost ne funkcioniše podjednako za sve i svakog. Možda samo ja treba da budem zahvalan. Zašto bi neko bio zahvalan meni – ja samo radim svoj posao. Da, to su mi već govorili – posle rata. Onda, kada samo otišao iz vojske. Nisam želeo da živim na slavi onih koji su svoje kosti ostavili da bi neki drugi živeli. Nisam to mogao. Moji su me učili – zahvalnost treba iskazivati, ne tražiti. Činilo mi se ispravno. Ko zna… možda sam pogrešio… možda i sad grešim…

06. Mart

Opet se svađa sa nekim. Ona. Histerija raste iz dana u dan. Sve manje radim, sve više smirujem sebe ili nju. To znači biti par. Pokazivati saosećanje. Pružati podršku. Sagorevati… i onda kada se to ne vidi… Žali mi se na to i kolega – kaže izluđuju ga deca. Kaže lako je meni. Ne može da razume, kako sad, odjednom, ne mogu da radim, kad sam se uvek zalagao za rad od kuće. Ćutim. Nemam šta da kažem. Jedva čekam da spustim slušalicu i da odem na terasu i izvrištim. U sebi.

07. Mart

Ne radim ništa od onog što bi trebalo. Svi govore kako je ovo vreme za sebe. Ne čitam. Ne pišem. Ne radim na doktoratu. Sve što radim svodi se na to da jurim normu da bi neka napumpana žbljoha mogla da ode da se kvarca… i dobije bonus. Savest – jebem ti savest i roditelje koji mi je usadiše.

08. Mart

Stalno slušam naklapanje o tuđim klijentima, komitentima, problemima. Do sad sam već naučio sve o transportu i logistici. Kao da će mi to nekad trebati.

09. Mart

Dijabetičari treba da sede kod kuće. Ne mogu više da sedim. Boli me dupe, od sedenja skroz je utrnulo. Bole me leđa. Pijem lekove i čajeve. Halapljivo gutam po ko zna koji put prežvakane priče o glupavim i neodgovornim kolegama. O nepismenim i korumpiranim državnim službenicima.

Ponavlja se još jedna mantra. Transport i uvoz ne smeju stati. Priča se da carina planira produžiti rad do osam uveče, možda i uvesti još jednu smenu. Gde li ide sva ta roba? Gde završava?

10. Mart

Lažljivi plagijator izneo mere podrške privredi. Objavio ih i na mreži (lidkedin). Osam strana, od toga četri bile potpuno bele. Pitam se da li su one bele nastale bezbednosnim redigovanjem ili su pokazatelj pismenosti plagijatora. Velim možda nije znao šta da napiše. To mi se čini kao bolja opcija. One druge se užasavam.

11. Mart

Bolja opcija je terasa. Danas nije tako hladno kao prethodnih dana. Ako se dobro obučem smestiću tabure između bačve sa kupusom i kese sa smećem. I zagađenost je nešto niža. Nije više u ljubičastom. Zavući ću se i pokušati da čitam.

Čitaću Bukovskog, to sada ima najviše smisla. Posle možda napišem i neku golicljivu priču. To vole klimakterične bakice. Objaviću je na Amazonu. Možda je neko i primeti.

Voleo bi da konačno počnem da živim od pisanja. Seks prodaje. Ako budem dovoljno prljavog jezika možda kupe i neku moju knjigu, pa da se konačno manem konsaltinga, digitalne trasformacije, SQL, zdravstva, logistike, studenata, anketa, pisanja naučnih radova, fakulteta i rada od kuće…

Ko zna…možda jednog dana… za početak ću malo da se opustim na suncu… to nije isto što i kvarcovanje, zar ne…