Isluženi

Isluženi

O njoj misle kao o polutki. O sebi kao o lavovima. Ona pristaje na tu podelu. Oblači se poput drolje, birajući premale komade odeće, toliko tesne da se u njih jedva uvali. Kad se utegne iz nje prosto počne da kipi, svo to meso, što se njiše i drmusa, jednostavno čezne da bude jebeno. Nagon je toliki da se pretvara da je njihovo vlasništvo i da svako može da je jebe. Samo da je jebe, da ne prestaje – poput kuje u teranju. Mužjak nije bitan, samo ona stvar za koju ju je Bog zakinuo na rođenju.

Drhtulja sanja da je naguzi čopor lutalica, neki usamljeni bajker, potentni starkelja, ko god. Dala bi i klincima da se uče na njoj. Voli to kuja stara. A nije tako stara. Ove godine napuniće trideset.

Uplašena je da će život prestati kad se to desi. Možda je niko neće hteti. Zbog godina, zbog sala koje je počelo da se taloži po butinama i na stomaku. Strah je velik, potreba velika. Mora zadovoljiti proždrljivost otvora. Njenom otvoru treba povelik plen. Nije joj više lako namamiti ga.

Snizi kriterijume, pomaže, al neće ni to moći zadugo. Ergela, njenih pastuva, sve je manja, ždrepce odvode da zapuše neke druge rupe. A njena ostaje prazna i suva. Sve više vapi za nekim da joj dođe.

Tad upoznaje ratnog veterana. Invalida. On nema nikog. Ni ona više. On ne želi da je jebe. Kaže: “želim da dotaknem tvoje srce, samo mi ova ruka malo kratka. U šaku bi da primim tvoje sise, a šake nemam. Al, želja je još tu. I ti si tu. Pa mogli bi pokušati“. Posle plače. I ona plače.

Pokušaju. Ide teško. Pokušaju ponovo. Nije lako. Ona iskreno pokušava. Po prvi put iskreno pokušava. Nije lako. Sporo je. Teško. Mučno. Al vredi… oseća to… oseća da i on može to da oseti… ne želi da odustane…

Spremna je učiniti sve što može, i ono što ne može, ako treba… samo da uspe… Možda i uspe… uz malo sreće… ko zna…