Ptičar

Jedna mala plava

Jedno telo, ali dobro, učini mi zadovoljstvo, gosteći me, do okončanja moje napetosti. To rasterećenje od teskoba izolacije i povlačenja pred svetom učini mi se ugodnim načinom da se prekrati vreme zatvorenosti. Učtivo zamolivši to telo za još par usluga primetih, u ogledalu, ponovo svoj osmeh. Bi to kratak bljesak radosti. Trenutak kasnije moje oči skliznuše sa ogledala, tiho, poput lovca tragajući za tim plavim čuperkom, izvorom radosti. Usnulu u postelji lovac zatiče poslasticu svoju… i gozba telom o telo poče…

Zatomnjenih nagona

Mislim o tebi i kad ne bi smeo da mislim o tebi. Umesto da te zaboravim moj duh neće da se odvoji od tebe. Naređuje umu da te stvori. Postala si spoj sećanja i mašte, koju ljubi moja duša. Mislim o tebi i kad ne bi smeo da mislim o tebi. Muž tvoj ote te od mene, ili bar misli tako. On ne zna da se ljubav od ljubavnika nikada ne oduzima. Ljubavnik je zaverenik zaodenut u zvezde, a zvezde neće prestati da sijaju na nebu po naredbi ili odluci čovekovoj.

Ne mogu da zaboravim, odupiraću se iskušenju, al, nikad neću biti kadar da obećam. Nisu veliki izgledi na uspeh. Zvezde ne umeju da se povinuju zakonima ljudskom rukom pisanim. Zazivaće me i možda ću se odazvati. Ko zna šta nosi noć i snovi nedosanjani…

Ne, ne smem ti obećati. Ne možeš lagati sebe. Posebno ako već lažeš druge. A život je laž i laž je život. A u pozadini ljubav. Život ljubavnika, radost skrivena u osmehu neprimetnom. Redak cvet na pašnjaku dalekom. Neko pase, a ja sanjam san o jeziku i travi. Ljutić i žuti maslačak, travu blagorodnu. Sme li iko, pod kapom nebeskom, rogonji ovom, tu travu da uskrati…

Bešerat

Deča stoji u polju, trava je visoka, dolazi mu do pojasa. Peva. Glas odjekuje dolinom, a zvezde na nebu podrhtavaju. On ih gleda. Pita se gledaju li i one njega.

Možda, tamo, iza njih, u nekoj drugoj travi kuca jedno srce koje ga čeka. Čim dohvati zvezde, nabraće ih i odneti, onoj, što ga je čekala i verovala da će doći.

Na Pigalu, pred crvenom vetrenjačom

„Volim egzotičnu aromu vašeg intimnog parfema gospođice. Mogu li ga omirisati?“

„O, samo omirisati? Hoće li vam to biti dovoljno? Zašto se zaustaviti pored ružičnjaka kako bi osetili miris ruže? Što je ne uberete? Ponesete sa sobom?“

„Taj Molijerov rečnik francuske buržoazije baš vam leži, priznaću madam, a priznaću i želju“

„Pa, što onda ne učinite nešto sa tim… onako po francuski…“

Par reči o Lilit, Navi, Evi i onoj čije ime ne znam

Zašto je Bog izbacio žene iz raja umesto da ih uništi? Dok je stvarao spopalo bi ga božansko nadahnuće pa je rezultat stvaranja krasila nadnaravna lepota. Ako bi se ova stvorenja stvorena za družbu i zadovoljstvo ogrešile o tvorca on ih nije imao pravo uništiti. Njihova lepota više nije pripadala samo tvorcu, niti stvorenjima nastanjenim u raju. Pripadala je svetu koji više nije umeo da postoji bez ženske lepote. Kao ni čovek. Proteran iz raja on je sa sobom poveo samo ženu. Činila mu se najvećim darom stvaranja, jedinim razlogom postojanja. Sa manjim izmenama tako je i sada.

I ovaj kamen zemlje Srbije

Otići, sanjam otići… a kada odem sa tog mesta poneću pamćenje i osećaj pripadnosti. Ništa više. Dovoljno za ceo život. Vratiću se četrdeset godina kasnije. Sa ruševina napuštene kuće uzeću jedan kamen. Umotan u maramu sa mnom preći će okean, samo da bude uzidan u mesto koje sam stvorio da bude dom onima što će doći posle mene. Njih ću zamoliti da kada umrem odlome deo tog kamena i sahrane me sa njim.

Pred izborom

Nikada mu ni jedan izbor nije bio ponuđen. Uvek je dovođen pred svršen čin. Bio je svedok, pa tihi saučesnik, pa krivac, kako je vreme odmicalo. Ako bi se čak i pobunio to mu je uzimano za zlo – od jednih ili drugih, kako bi vreme već uredilo zainteresovane i sukobljene strane.

Odlazio bi, a da nikada ne uspe da ode. Večno stranac, u domovini i tuđini. Čovek koji ne zna da izabere, hulja, koja se buni protiv svakog ispravnog izbora. A on veruje da mena šta da izabere. Zar je važno kud ćeš krenuti ako svi putevi vode u Rim?

Važno je kažu neki… ne zna da li sme da im veruje…

Rezonantna kutija, priča jednog bota

Zvuci, reči, rečenice vođe odzvanjaju lobanjama podanika. Čuju ih jasnije od drugih i kad su daleko od vođe. Ponavljaju ih drugima. Pojačano. Ponašaju se kao rezonator, skoro kao muzička viljuška – počinju da vibriraju isto kao i izvor čim se izvor oglasi. Naoko nema veze između pobuđivača i rezonatora. Nevidljiva je, a tako očigledna već od prvog zvuka. Izgleda da je san svake (muzičke) viljuške da bude sinhronizovana sa izvorom, ili je to san internet bota, ko zna.

Ptičar

Sujetni ptičar veruje da je u svemu bolji od ptice, koju hvata i pretvara u obrok. Svoj ili gospodarev. Gospodar ga podržava. Uostalom zahvaljujući njemu on ne mora da radi ništa.

Lovočuvar posmatra prizor lova ne čineći ništa (da zaštiti ptice). Kući odlaze sa naramkom divljih patki koje će pojesti večeras. Dok čerupa patku žena pita kako je bilo. Pun sebe gospodar razmišlja o prepariranju zveri. Važno je pokazati ulov. Nahraniti sujetu.

Negde na noćnom nebu huče sova. Kad se približi čuje se klepet krila. Ptičar se pridiže, reži. Lovac sanja još jedan plen – za pokazivanje. Sujeta. Izgleda da je nemaju samo ptice, a one jedine umeju da lete.