Strankinja

Strankinja

Pokušao sa da te isteram iz svojih misli - nazivao sam te strankinjom i zabranjivao sebi da mislim na tebe – nije pomoglo.

Zato te u samotnim noćima kunem.

Strankinjo, voleo bih da te jednom zauvek odagnam – ali mogu li to, a da ne odagnam i sebe… i kako onda živeti sa sobom… a bez sebe…

… jer bez tebe ne mogu i ne znam… a to je jedino što ćeš mi još dopustiti… da budem bez tebe… i da te ponekad kunem… jer… to je sudbina ostavljenog ljubavnika… onog čija je ljubav odjednom njemu postala strankinja… baš kao ti meni…

Gospodar svih mojih misli

U radosti i jadu oslanjam se samo na misli o njoj… jer drugih misli… pa ni onih o sebi… nemam… bar ne otkako sam sreo nju… i otkako je ona odlučila da izađe iz mog života… ostavljajući sa sobom samo prazninu… koju mogu da popune samo reči… koje opet uvek govore o njoj… koje pripadaju njoj… koje su upućene njoj… jer rekoh već ona je i radost i jad i reč…

Prezir običnog čoveka… bez odgovora zašto…

Prezir jednostavnog čoveka uvek je usmeren ka drugom jednostavnom čoveku. Nije to stvar prepoznavanja, to je stvar iskonske mržnje koju osećamo prema sebi i sopstvenoj vrsti. Prezir prema prirodi, koju zovemo vulgarnom, tako bezobzirno drobi egzistenciju, svuda oko nas, da ako nastavimo ići putem kojim sad idemo, uskoro će nestati i nas, i života na planeti koju uništavamo još od trenutka kada smo se uzdigli iznad ostalih životinja… ili bar verujemo da smo se izdigli iznad drugih…

Kad se sudbina umeša

M. – ćerka talasa mora

Volela je da joj priča priče. On je oberučke prihvatao taj odnos, jer ako je zahvaljujući tome mogao da bar privremeno zarobi njene oči, zarobi nju, to je bilo u redu.

Njegov ratni plan bio je da je osvoji, ali se ona pokazala teško osvojivom i samo povremeno mu je dopuštala, na kratko, da je zarobi svojom rečitošću. Taktička situacija bila je vrlo nepovoljna po vremešnog vojnika, jer život ga je učio kako da izbegne zarobljavanje, a on je sada zauvek bio zarobljen osmehom i pogledom žene kojoj je u svojim lutanjima ličio na Odiseja, a koja nije olako prihvatala da je u njegovim pričama ona Penelope… da je to uloga koju joj je sudbina namenila. Ali on je to znao. I čekao je da se sudbina umeša… Svojim pričama kupovao joj je vreme… I jednoga dana na njegovu sreću Urd se umešala… i preuzela stvar u svoje ruke…

… sada je vremešni vojnik imao mnogo veće šanse u najvažnijoj od svih bitaka koje će voditi…

Ivana, ili nešto ljudsko o zaverenicima

Bio je to kratak ali značajan sastanak – bar za njega. Poslovni. Ni jednom rečju nisu dotakli prošlost. Voleo je što je još uvek nosila zavodljive haljine jer mu je to bar na tren dopuštalo da ispod njih nasluti obrise jednog tela preko kojeg je nekada prelazio rukama, koje mu je pričinjavalo radost…

Ali ona se promenila, i to telo se promenilo, i sada izgledali su jedno drugom poput stranaca, a nisu to bili. Bežali su od prošlosti i bojali se budućnosti. I razgovarali su…mnogo otvorenije nego su bili voljni sebi to da priznaju.

Poput zaverenika sklopili su pakt i tog trenutka sudbina je ponovo izašla na scenu koja beše postavljena za dramu – ovog puta sa sretnijim krajem po njih.

Tragač

Tragač

Sa golih nogu čvrsto uzdignutih iz sandala sa visokom potpeticom i struka naglašeno uskog, kako bi bolje ocrtao obrise kukova i tako doprineo ženstvenosti, tragačev pogled vremenom je prelazio na oči mladih žena tražeći sada tamo isto ono ushićenje, isto obećanje života i privlačnu uzbudljivost koju je nekada pronalazio u telu.

A tamo, tamo je bilo puno razočarenja. Zbunjujućih razočarenja koja se nikako nisu mogla misaono spojiti sa zanosnim telima iz kojih je odisao taj tupi, vređajući pogled nekoga ko se po najpre mogao opisati kao nedostojan pogleda… a takve su, opet, najčešće privlačile poglede…

Na njegovu sreću bilo je i onih drugih u čijem pogledu bi pronašao ceo jedan svet tako veličanstven i uzbudljiv da bi tragaču uzdrhtalo srce od same pomisli da bi jednog dana mogao ući u taj svet… u svet iza njenih očnih kapaka… u njen intimni svet… ili možda reći život… jer tragač je u tom pogledu pronalazio život… i bio spreman da mu se preda…

Kasnije će shvatiti – njegov život bio je potraga – za njom, osobom iza tog pogleda… njegov život bio je putovanje ka sreći… ka izvoru života… ka njoj… i prepoznaće to u njenim očima onoga dana kad se budu sreli…

Početak jedne urbane drame

Ljubavnik, on, koji to nije, ili jedva da jeste, bezgranično je odan, njoj, kojoj su potrebni brojni ljubavnici kako bi bar za trenutak pobegla iz svog nesretnog braka. A nesretni su svi. I on, i njen suprug, i ona. Ali ona nema hrabrosti da preseče ovu agoniju koju trenutno žive i koju će u potonjim godinama prosto nazivati njihov prethodni život i o kojoj svojoj deci neće ispričati ništa ostavljajući ih da zbunjeni razmišljaju zašto je njihovim roditeljima trebalo toliko vremena da započnu normalan zajednički život.

I možda je upravo to – ta pomisao, ono što drži ljubavnika tako pokornim njenoj lepoti. Ali to nećemo saznati jer je će narator iz čitaocu nepoznatih razloga  upravo ovde prekinuti priču koju je započeo.

… uz obećanje da će je jednom nastaviti…

Šetač

Izgovora više nije bilo. Pomisao na alibi potisnuta je duboko u nutrinu svakog ljudskog bića koje je tog dana koračalo sa njima… a put kojim su se uputili bio je dalek… ali u njihovim glavama cilj se već mogao nazreti… i odredište je počelo da se pomalja… prvo u mislima… onda kao ideja koja je počela da osvaja srca… i koja će jednoga dana konačno uspeti da se izbori za sopstveno postojanje… po prvi put otkako pamte bila je to pristojna ideja… ideja o pristojnom životu… ideja za koje su se još njihovi dedovi borili… ideje koje su pogazili… zaobišli… izigrali… oni protiv kojih su se okupili… ideja slobode… ravnopravnosti… bratstva…