 |
| Meditacija - slika preuzeta sa: www.akademijazdravlja.com |
Godine
meditacije na posletku su se isplatile. Bar sam tako mislio. Mogao sam bez
ograničenja da izlazim iz tela i poput bilo kojeg drugog slobodnog duha lutam
gde god mi je volja.
Mogao
sam. Do juče.
Sada
moram.
Ostao
sam bez tela. Valjda bih trebao reći umro, ali ja se ne osećam mrtvim. Zapravo,
prilično sam živ – za jednog duha. Slobodan. Šta da radim sa tom slobodom još
ne znam. Plašim je se.
Jednino
što sam osećao, tih prvih par sati nakon što sam izdahnuo, bio je strah. Zatim
su stvari počele da se vraćaju u normalu – valjda sam se oporavio od šoka – ne znam.
Znam samo da mi je bilo bolje. Valjda. Ne znam. Ništa više nije jasno. Sada
stvari naslućujem.
Slutim
da vas interesuje kako izgleda smrt. To mogu da vam ispričam. Ovako se desilo.
Izašao
sam van tela kao i toliko puta do tada. Noć je bila prohladna i sa zvezdama. Nežna
jeza je poslednje čega se sećam kad je moje telo u pitanju. To prijatno
osećanje ogoljenosti pod zvezdama je poslednje što sam doživeo telom, poslednje
što mogu da se vežem za njega.
Mantram.
Osećam kako sam sve lakši. Sve je manje taktilnog, osećaji blede kao i sve veze
sa okolinom. Uzlećem, ostavljajući telo iza sebe. A onda se zaustavljam. Jedno
vreme lebdim negde ispod tavanice. Jednostavno lebdim.
A
onda, lebdenje se pretvorilo u propadanje slično onome koje oseća padobranac u
slobodnom padu. Ili sam toga samo postao svesniji, nisam siguran. U svakom
slučaju propadam. Propadam u prazno. Ka zemlji. Ka sebi. Samo propadam. Bez
otpora. Zemlja postaje sve bliža i veća. Ja postajem sve veći. Sve bliži.
Pre
nego što udarim u tlo uspevam da rukama uhvatim glavu i privlačim se usnama i
nosu dovoljno da mogu da me udahnu. Ništa se ne dešava. Lagano tonem. Perifernim
delovima sene udaram o pod. Samo se još gornji delovi snoviđenja drže dovoljno
uspravno da mogu da pokušam da se uvučem u telo.
Tražim
otvor, ne nalazim ga. Nijednan. Oni što su bili tu kada sam izašao sada su zatvoreni.
Svi. Utihnuo je čak i dah. Mrtvilo. Ukočenost. Mišićni tonus je takav da mi ne dozvoljava
da pomerim ni najsitniji deo tela. Podilazi me jeza. Ne smem ni da pomislim šta
će se desiti ako uskoro nešto ne učinim i pronađem alternativni ulaz.
Pokušavam
da otvorim čeljusti. Ništa. Ništa se ne dešava. Ruke od dima badava se muče. Ne
ide.
Grebem.
Ništa se ne dešava. Tražim tragove noktiju zaostale na telu nakon što sam se
preksinoć češao posle ujeda komarca. Jedva ih pronalazim. Zarasli su. Ne mogu
da se uvučem ni kroz njih.
Paničim.
Previše
paničim. Ne znam šta da radim.
Uporno
pokušavam sam sebi da se zavučem pod kožu. Ne ide.
Na
kraju sam morao da je rasporim da bi ušao. Uradio sam to neoprezno. Prodro sam
previše duboko i povukao kožu nežno verujući da rana koju pravim neće biti
velika - činila mi se skoro neprimetnom, a opet, dovoljno velika da se kroz nju
uvučem. Na trenutak verovao sam da sam uspeo da se spasem.
Umesto
toga, desilo se nešto neočekivano i potpuno suprotno mom naumu. Ispala je
utroba, zatim i creva. Naposletku telo se raspalao u nizu grčeva i odliva krvi,
a ja sve to vreme nisam stigao da uđem u njega.
Posle
nisam ni želeo. Počelo je da se hladi, pa što da ulazim. Ležao sam razastrt oko
tela, držao se za njega kao za statuu i posmatrao kako ga život napušta.
A
onda sam umro.
Telo
je umrlo, a ja sam ostao pored njega. Nikoga nije bilo da ga pokupi i odnese u
mrtvačnicu ili sahrani. A dok se to ne desi, ja sam osuđen da ležim pored
njega. Još sam za njega vezan pupčanom
vrpcom.
Нема коментара:
Постави коментар