San - Izložba

Prikaz četvrte dimenzije sa stanovišata trodimenzijalnog tela

„Doktorka ja ne mislim da sam lud. Moj mozak radi prilično dobro. Uostalom, to će vam svi ovde potvrditi. Ponekad i to samo u snu, zapadam u čudesne situcacije i tek tada moj mozak iznalazi mnoge prilično neverovatne izlaze, ali ja sve to pripisujem isključivo mašti, a nikako nekoj vrsti patologije. Zar ne mislite da je krajnje vreme da me otpustite iz sanatorijuma?“

„Za to me morate ubediti. Ja u ruci držim nalaze koji sadrže podugu listu vaših fobija, takođe, imam izjave vaših negovateljica koje sve od reda tvrde da vi i dalje imate granične epizode. Bojim se da vas ne mogu otpustiti.“

„Znači moja sloboda zavisi od percepcije medicinskih sestara koje me čuvaju. Zar ne mislite da je to nepravedno prema meni. To su dobre žene vrlo pažljive i posvećene svom poslu i moram priznati da su mi puno pomogle. Ali ne mislite li da je nepravedno pa čak i nelogično vezivati moj ostanak ovde sa njihovom procenom. Uz ogromno poštovanje prema njima moram da primetim da one nisu ni dovoljno lucidne ni dovoljno obrazovane da razumeju ono što im govorim.

Ja im to često pričam samo da bi ih oraspoložio,…, uveseljavam ih, da tako kažem,… Radim to koristeći samo moju maštu a vi mi sad kažete da je to ustvari osnova po kojoj me ocenjujete i zatvarate. Moja sloboda dakle ugrožena je mojim intelektom. Ne mislite li da je to pogrešno?“

„Da, delujete mi vispreno kad razgovarano, čak pomalo lucidno, ali to nije dovoljno. Da bi vas pustila napolje morate da me uverite da uvek ovako funkcionišete, a ne samo u trenutcima razgovora samnom. Dok god postoje epizode vaše napuštanje sanatorijuma je nemoguće.“

„Dopustite mi onda da vas uverim.“

„Kako?“

„Ispričaću vam onda tu ’epizodu’. Da li vi bas to zadovoljilo?“

„Samo ako ocenim da je ona zaista plod vaše mašete, a ne posledica neke ’kreativne patologije’.“

„Pošteno.“ Odgovorio je pacijent.

„Već izvesno vreme sanjam jedan san i mada ćete vi možda pomisliti da je to podsvesni odgovor na neku potisnutu traumu,  ja vas uveravam da to nije. U pitanju je naravno posledica moje kreativnosti.

Vi znate da sam se pre dolaska u ovu ustanovu bavio pitanjima egzistencije i kontakta sa vanzemaljcima. Mnogi zaziru od ovog pitanja iako je ono verovatno zauzima najviši položaj u hijerarhiji vrednosti moderne nauke. U pitanju je tabu i ljudi se često snebivaju kada od njih zatražite da vam iznesu svoje mišljenje o ovom pitanju. Sa druge strane masa naučnika pristupa pitanju egzistencije inteligentnog života van okvira planete veoma odlučno ali i oprezno.

Projekat SETI koji se bavi ovom potragom više od trideset godina nije dao očekivane rezultate. Bez obzira na ulaganja i mnogobrojne pokušaje mi nemamo baš nikakav validan trag o tome da život van planete postoji. U jednom trenutku skeptici i dušebrižni ekonomisti postavili su pitanje opravdanosti rasipanja novca i naučna zajednica morala je brzo da iznađe odgovor na masu optužbi koje su prosto pljuštale po projektu i istraživačima.

Tada smo umesto potrage u dubinama kosmosa naše radio teleskope, optičke i druge senzore montirane na satelitima i orbitalnim stanicama okrenuli ka zemlji… i znate šta? Prošlo je skoro osamnaest godina, a mi nismo pronašli život čak ni na našoj rodnoj planeti.“

„Kako to?“

„Jednostavno, u pitanju je bila greška izazavana prirodom mernog alata. Ono što nam se u svakodnevnom životu činilo dovoljno da nešto konstatujemo jednostavno nije bilo dovoljno dobro da pomoću tog kriterijuma zaključimo da inteligentni život postoji negde drugde. Kriterijumi za ’došljake’ uvek su veći nego za ’domorodce’ da se tako izrazim.“

„Ne razumem zašto mi ovo pričatre?“

„Strpite se molim vas. Ponekad napravim malo veći uvod, ali vidićete ne trošim vam vreme uzalud. Doći ćemo i do toga.“

„Nastavite onda. Moram priznati da ste privukli moju pažnju.“

„Jedna od ideja koja se pojavila kao moguće objašnjenje fenomena nedostatka dokaza života na planeti Zemlji, odnosno opšte nedoslednosti bila je i zamisao da se život osim u našim krije i u drugim dimenzijama koje nas okružuju ali kojima mi zbog prirode naših čula, ili kako biste vi to rekli paradigme sveta, ne možemo direktno spoznati.

Od tad se vrše eksperimenti u ovoj oblasti. Ja sam kao istraživač radio upravo na tim pitanjima, te je negde i logično da se ona upliću u sve aspekte mog života, pa i u snove.“

„Kako?“

„Dozvolite mi još samo nešto da kažem pre nego počnem da objašnjavam svoj san od pre neko veče. Baš onaj koji vam je prepričala negovateljica.“ Doktorka je mahnula rukom u znak odobravanja. Dosadašnje izlaganje više je ličilo na predavanje, nego na razgovor o prirodi problema, ali pacijent je bio univerzitetski profesor pa se, što iz pijateta, što iz činjenice da je to verovatno uobičajeni obrazac kojim pacjent komunicira sa okolinom složila da nastavi. 

„Vidite doktorka ono što smo iz posmatranja i eksperimenata shvatili bilo je da u slučaju da vanzemaljci zaista obitavaju u drugim dimenzijama mi i dalje možemo komunicirati sa njima, ali da u tom slučaju protokol prvog kontakta mora sadržati neku vrstu filtera kojim bi prevodili komunikaciju pa i doživljaj sveta između dva kraja komunikacionog kanala.

Pokušaću da uprostim. Zamislili smo da su nam potrebne naprimer naočare / filteri kojima bi doživljavali stvarnost. Da li možete da zamislite naočare koje bi stavili na oči i videli izvornu lepotu petodimenzijonog bića. Ili naočare kroz koje bi on, ili možda ona, mogla da vidi i doživi našu antropomorfnu lepotu? Potreban nam je bio dakle prevodilac i mi smo nakon dugo vremena uspeli da iznedrimo matematički alat koji je krivio svet toliko da smo mogli, barem posredno, da vidimo kako izgleda lepota gledana iz viših dimenzija.

Palanirali smo da taj obrazac prevedemo u sve aspekte doživljaja sveta, ne samo u vizualnost ili čujnost…

… i to nas konačno dovodi do mog sna, za koji vi mislite da je dovoljan dokaz moje mentalne poremećenosti.

Ja na njega gledam kao na misaoni eksperiment, na posledicu kreativnosti…“

„Makar se desio i u rem fazi sna? Bez prisustva racionalne svesti?“

„Već smo valjda shvatili da moji pojmovi racionalnog i vaši nisu slični i da zavise od naših predznanja. Molim vas pre nego me osudite učinite bar mali voljni napor da me razumete ili bar ostavite prostora i za neuobičajeno… Neuobičajeno može biti podjednako realno i moguće kao i ono što svakodnevno doživljavamo kao realnost. Dovoljno je da samo isključimo mentalne filtere.“

„Potrudiću se. Molim vas nastavite.“

„Sanjao sam naime da smo konačno uspostavili kontakt sa vanzemaljcima i da usled skoro potpunog međusobnog nerazumevanja u protokolu prvog kontakta pokušavamo da izbegnemo svaki upliv antropomorfnih mehanizama svesti. Da bi to učinili, a i pokazali se u najboljem svetlu pred posetiocima sa druge strane vaseljene odlučili smo da ih tokom prvog kontakta provedemo kroz izložbu.

Ali to nije bilo kakava izložba. Umesto uzbudljivih prizora sa platna najvećih majstora i remek dela klasične i moderne umetnosti izložene su jednačine i formule.“

„Kako to mislite jednačine i formule?“

„Jednačine u tom snu menjaju prizore naslikane na kanvasu. Njihova lepota leži u njihovoj simetriji kojom svemir obiluje. Sa druge strane umesto skulptura posetiocu iz dubokog svemira pokazaću hemijske formule, kristalne rešetke i modele atoma.“

„Takvoj izložbi ne bi prisustvovao nijedan čovek. Bar ako se malo razume u umetnost. Ona ni na koji način ne govori o lepoti.“

„Upravo suprotno. Ona govori o njenim ograničenjima, pa tek onda o našem doživljaju lepog. Osim toga pošto ne znamo ništa o jeziku ’gosta’ ovakav vid strukture mogao bi da pomogne komunikaciji tako što bi posetilac mogao da prepozna univerzalne obrasce i forme koje uostalom važe za obe realnosti.“

„Ne bi li se ovim ogolili pred posetiocem? Pokazivanjem naših shvatanja mi neznancima dajemo obilje informacija ne samo o našim tehnološkim postignućima i mogućnostima već i generalno o sposobnostima ljudske rase. Nije li to opasno?“

„Za nekoga ko je došao sa druge strane univerzuma ne bi bio nikakav problem da spozna naše najstrože čubane tajne, tako da nema potrebe da ih čuvamo. Kao što ni ja nemam nikakvu potrebu da se pred vašim sestrama suzdržavam. Ako one misle da sam lud zato što me ne razumeju onda to nema puno veze samnom nego sa njihovim obrazovanjem i ličnim strahovima.

Vidite doktorka ja možda sanjajući izložbu jednačina i formula izgledam poput ludaka zatvorenog u sanatorijum, što u suštini i jesam, ali to pre govori o prirodi vaše paranoje, a ne o mojoj bolesti.“

„Vi mislite da ovde zatvaramo ljude jer se bojimo njihove lucidnosti i intrelekta?“

„Znam mnogo istorijskih primera koji to potkrepljuju. Nisam toliko egoističan da sebe ubrajam među njih, ali ni toliko lud da mi je ovde mesto. Slažete li se sa tim?“

„Kad bolje razmislim potpuno ste u pravu. Vi bi odavno bili otpušteni kada bi svoje ideje koje nisu bliske proseku zadržali za sebe i poistovetili se sa okolinom, to jest čuvarima.“

„Da li to znači da mogu da se nadam skorijem otpustu?“

„Samo ako mi do kraja objasnite vaše ideje tako da mogu da ih razumem i prihvatim.“ Te noći astronom je dugo objašnjavao svoj san trudeći se da objasni svaku pojedinost. Sa oglašavanjem prvih petlova uspeo je da ubedi doktorku da ga pusti.

Čim je napustio sanatorijum otišao je u laboratoriju gde je na osnovu sna izmenjen protokol prvog sustreta. Ostalo je još samo da gosti dođu…

Calabi–Yau manifold

Calabi–Yau manifold