Umorni masturbator

Mlohavom rukom umorni starac držao je ono što je nekada nazivao svojim ponosom. Drhtava šaka i plitki dah vređali su mladost koja je davno umrla u njemu i prošlosti. Tek po nešto zaostalo od nje,.., mlohavi rezidum, ništa više.

Kao i mladost, kao i život, kao i žene koje je voleo, a kojih se bojao, kao i njihove blizine, prilaska,.. Sve je nestalo. Zauvek. U prošlosti.

Poraznoj, tužnoj prošlosti, koju nije razumeo kad je bio mlad i kad je ona još bila sadašnjost. Bio je sve, samo ne muškarac kakvog su želele žene koje je on voleo.   

Stidljiv, nespretan, blag... Nikada osvajač. Uvek povučen. Neinteresantan. Ostavljen.

Nije bio voljen. Ne dovoljno. Ne onako kako je želeo.

A onda je bežao od onih koje su želele njega. To nisu bile žene koje je on želeo, sanjao, čekao. To su bile neke druge, po njemu nedovoljno dobre za njega, nedovoljno dobre za ljubav, za strast za ono što je tako silno želeo, a opet nije mogao da ima. Prst sudbine ili zla kog, tek izmicala mu je baš ona koju je hteo, koju je bezgranično voleo i bio spreman da čeka.

Tako je čekao,..., čekao,..., čekao...

A ona nikada nije došla.

Sušio se, kopnio, stario, ali nikada očajavao, jer bilo je još toliko toga što je kao muškarac mogao da joj pruži ukoliko bi se ona jednog dana vratila i nekim slučajem zakucala na njegova vrata.

I uvek je bio spreman.

Ali njena noga nikada više nije prešla njegov prag. Živela je daleko, sa drugim, nikada mu se ne javljajući i tek ponekad u potpunoj potaji svog uma pomišljajući tek nakratko na njega. I godila joj je ta pomisao. Delovala kao melem na ranu jednog običnog, osrednjeg i nipočemu drugom značajnog života. Nipočemu, osim po nadi jednog drugog života, nadi, koja nikada nije splasnula i u kojoj ju je on još uvek iščekivao. A onda je ostarila i umrla, a sa njim i svaka nada.

Nije otišao na sahranu. Nije mogao. Pre puno godina u nadi je sahranio sebe. Sad mu je preostalo samo da se seća. A sećanja je bilo tako malo... i bila su mu tako vredna...

Sećanja u telu... u ponosu... sećanja za koja nije imao ništa do svoju šaku i kojima nikada nije pružio ništa do svoje šake.

Šaka koja je bila uteha,... Šaka kojom ga je milovao milujući sebe,.., daleko od ljudi, želje ili neke druge žene...  

Toliko je toga pogrešnog....

Toliko toga...

Toliko neiskorišćenog semena, toliko protraćenog, bačenog, prolivenog u vetar,.., Tako malo mudro iskorišćenog, izlivenog sa željom i gde treba. Tako porazan rezultat jedne obećavajuće telesine krupnih ramena, širokog osmeha i uplašenog pogleda što je jednoga dana išetala iz roditeljske kuće i otisnula se u svet.

Svet ga nije razumeo. Kao ni žene. Kao ni ona... kao ni on njih.

Voleo je ali nije imao hrabrosti.

Želeo je ali nije znao kako.

Sada kada je sve gotovo i završeno preostaje mu samo da se seća i cedi još malo beličaste tečnosti što mu je ostalo.

A i njih potrošiće na sećanja.

Bezvredno.