Bubašvaba

Bubašvaba (lat. Blattidae)

Kada je tog jutra iznenada po prvi put srela plavušu sa kojom je delila stan u ulici Kralja Milana bubašvaba je sve učinila kako bi joj pomogla da se smiri i pribere. Nažalost, uplašenoj devojci, ništa što je učinila nije pomoglo te je nastavljala da vrišti, poskakuje i usplahireno maše rukama sve dok bubašvaba nije nestala iz vidokruga. Ovo se pokazalo kao dobar potez, jer samo što se bubašvaba uklonila, u prostoriju je ušao neki neotesani tip sa metlom i pokušao da je udarcima iste zgnječi. Tog dana bubašvabu je spasila koliko prisebnost, toliko i želja da pomogne nesrećnoj devojci.

Shvatila je naime da je bolje da se nadalje njih dve više ne sreću i od tada nadalje izbegavala svaki mogući susret kako je ne bi isprepadala. Ovo i nije bio neki veliki problem, jer je devojka veći deo dana provodila na poslu ostavljajući bubašvabi dovoljno vremena da se tokom dana sunča do mile volje, kao i da radi sve ono što bubašvabe inače rade, te da se noću i jedna i druga odmaraju udobno zavaljene u toplinu sopstvenog doma neometajući svojim prisustvom onu drugu.

Godinama kasnije njih dve nastavile su da obitavaju i dele isti porostor. Iako nesvesna  njenog prisustva, devojka je mogla da ga nasluti. Bila i više nego svesna da naprsline unutar zidova naseljavaju mravi, jelenci i bubarusi, ali o bubašvabi nije mislila. Uspela je da je potisne iz sećanja i konačno zaboravi.

Zato ju je i iznenadio njihov novi susret. Nesrazmera nije mogla biti veća. Devojka ne samo da nije ostarila, već se beše i prolepšala i sada je njena koža blistala dok su se krupne kapi vode slivale ispod tuša. Sa druge strane bubašvaba je vidno ostarila i izgubila puno na svojoj agilnosti kao i sposobnosti da brzo trči i preskače prepreke. Opet, nije se bojala. Nešto u devojčinom pogledu nagovešatavalo joj je promenu i to da sada može da joj veruje. Njih dve već dugo su bile cimerke, pa je negde bilo i logično da vremenom postanu najbolje prijateljice.

Gledala ju je kako plače i znala da je kraj. Desilo se nešto što nikada neće saznati, nešto što će njemu možda pomoći da piše bolje knjige… nešto što će boleti… oboje… i njega i nju, ali i nju bubašvabu koja je tako zdušno navijala za njega. Pisca.

Pomislila je tad kako ti pisci mora da su neki vrlo nesrećni ljudi kad uz sav dar i želju njihovim životima upravljaju krahovi i lomovi koji ih kao i njihovu prozu određuju. Zapitala se hoće li ikada ponovo čitati njegove knjige? Hoće li ugledati neku novu i kakvim će bolom biti ispunjene njene stranice…

Pitala se, a odgovora nije bilo.

Samo krupne kapi vode… i podjednako krupne, neutešne i vodom skrivene suze… koje niko osim nje bubašvabe nikada neće videti.

Zna da ju je devojka videla, ali da ne mari… i ne vrišti… da on ne bi ušao… da izbaci nju, bubašvabu… danas je i ona, bubašvaba, bolji prijatelj od onog sa kim se devojka opredelila da živi… naslućuje razloge… ali nemo ćuti… kao i uvek do tada…

            Poražene, neme, dopuštaju jedna drugoj da se smeste na suprotinim stranama kade i utonu u misli.. još jednom, još samo jednom, o njemu koji sad nije tu, koji više neće dolaziti i koji će ako sve bude u redu zauvek ostati njihova tajna.

            Hoće li moći da je zaboravi, da je prevaziđe i ostavi za sobom, pitala se bubašvaba, ili će poput Bukovskog i Hemingveja zauvek ostati zarobljen u ljubavi prema njoj. Jak je, trudiće se da to ne pokazuje, ali zna ona, a znam i ja, izbijaće ta osećanja u svakom stihu, na svakoj stranici. Osećanja se ne mogu ubiti, niti zaboraviti…

čak ni kad idete protiv njih… 

Setila se tad Bukovskog čiju su poeziju obe čitale. Nije to bila jedina knjiga koja se provlačila po kupatilu, ali bila je najbolja. U to su obe verovale. Bubašvabi su se posebno dopadali njegovi stihovi o drkanju, samoći i hotelskim sobama prepunih bubašvaba i ničega (drugog). Podsećali su je na njen sopstveni, ne manje usamljenički život. Pitala se kako li je izgledalo to samozadovoljavanje matorog perverznjaka i da li je on ikada pri tome pomislio na neku bubašvabu? Žene je zasigurno voleo, ali bubašvabe… to već nije znala.

Njena sustanarka imala je bogat i ispunjen život. Često bi joj krevet škripao po celu noć, a znala je i da je zatekne opruženu i dahtavu na parketu. Volela je da gleda kako se uvija, ali više od svega volela je da sluša njeno tiho stenjanje. Verovala je da tako ljudi doživljavaju sreću. Verovala je i da suze imaju neke veze sa tim.

Par puta je, naime, zatekla plavušu kako plače nakon što je onaj neotesanko otišao iz stana. Zato se istinski obradovala kada je sledeći put devojku zatekla sa drugim. Taj drugi bio je nežan i osećajan. Pisao je knjige koje je devojka krišom čitala u kupatilu. Dobre knjige, koje je i ona, bubašvaba, pročitala zahvaljujući tome što ih je devojka morala skrivati ispod mašine za veš, kako ih, neotesani smrdljivi kreten koji je uvek mirisao na duvanski dim, ne bi pronašao i bacio.  

On naime, nikako nije voleo onog drugog, koji je pisao knjige, a kojeg su vremenom i njih dve zavolele. Devojka je naravno imala prednost kada je pisac u pitanju, mada i bubašvaba beše stekla postojano dobro mišljenje o njemu. Tome je svakako doprinelo i to što je ovaj novi posetilac stana u ulici Kralja Milana bio naklonjen ne samo devojci, već i svim sitnim životinjama, pticama, paucima, pa čak i insektima.

Nebrojeno puta gledala je kako bez nepotrebnog divljaštva i sa uvažavanjem i najsitnijeg oblika života uklanja mrave, muve zunzare, ose, pa i zalutale skakavce iz kupatila, trudeći se da nikoga od njih ne povredi. Nju samu beše dvaput podigao i obavio belim papirom, pre nego što ju je izneo napolje i ostavio na prozorskom simsu. Nikada za sve vreme dok ga je viđala, on ne beše naudio nijednoj životinji, a koliko je o njemu znala, takođe nije ih niti jeo, ili na neki drugi način uništavao. Sve u svemu ovaj drugi mušakarac joj se činio neuporedivo boljim i poželjnijim u njihovim životima, ali to nikako nije mogla saopštiti svojoj sustanarki i komšinici. Ova se naime plašila insekata, buba, a posebno nje, iako ovaj strah nikako nije mogao biti racionalan, otežavao je i sprečavao svaku direktnu komunikaciju među njima.

A bubašvaba je imala toliko toga da joj kaže. Ona je bila svedok njihovih najintimnijih trenutaka i znala ono za šta su bili uvereni da niko drugi, do oni sami znaju. Mogla joj je pričati o nabusitosti i cicijaštvu neotesanka.

O paranoji i proganjanju,…, o nepoverenju…

Mogla joj je nadugačko i naširoko pričati o tome šta neotesanko radi kada ona napusti stan. Mogla je prepričati svaki pretres i premetačinu njenih stvari. Postavljanje mikrofona i preslušavanje traka…, kao i nenajavljene i neočekivane posete stanu u radno vreme,…, bilo da su one bile vođene ljubomorom i intencijom da se na delu uhvati i isprepada devojka, bilo da su one služile dovođenju podjednako bahatih, nedostojnih i više nego ružnih koleginica koje je on, neotesanko, sa podjednakom revnošću zadovoljavao, naslonjene baš na mašinu za veš ispod koje su njih dve krile svoju najslađu i najintimniju tajnu.

Sve to i još mnogo više od toga,…, upravo u tom istom kupatilu.

Mogla bi i da joj ispriča kako je jednom skoro slomila antene gurajući piščevu knjigu dublje ispod mašine koja se beše pomerila usled mučnog i snažnog zabadanja njegovog uda u žudni otvor neke pokrupne gospođe koja se beše nadlaktila na mašinu prenoseći inpuls stvoren udaracima njegove zadnjice na mašinu i postepeno je pomerajući.

Kako se tad samo bila uplašila da će njihova tajna biti otkrivena. Bez razmišljanja o sopstvenoj bezbednosti pretrčala je brisani prostor između korpe za veš i mašine i svom silinom udarila glavom o knjigu… i nastavila da udara nevodeći računa o strahu i bolu koji je trpela, iz sve snage, upinjući svim nogama kako bi je pomerila na vreme i dovoljno, da ova nikada ne izađe iz tamnog utočišta koji joj je mašina pružala.

Kasnije tog dana morala je ponovo da je pomera. I uradila je to sva srećna, jer je uspela u svojoj prvobitnoj nameri da sačuva svoju drugaricu.

Devojka bi se sigurno tog događaja setila,…, jer, iako nije znala za uzrok, bila je prisutna kada ju je obuzeo strah da je knjiga pronađena i kada je upinjući svom snagom pomerala mašinu kako bi se domogla knjige koja je sad bila mnogo dublje gurnuta nego inače. Te noći ju je premestila negde drugde. Prošlo je dosta vremena pre nego što ju je ponovo vratila u kupatilo i čitala zavaljena u kadu.

Sigurno bi joj poverovala. Koliko ljudi uostalom zna da ona svoje najintimnije trenutke provodi gola, zavaljena u kadu vruće vode i isparenja mirišljavih soli, naslonjena glavom na ivicu kade tako što uroni u svet fantazije i čita knjige…  I koliko njih zna da tada čita baš njegove knjige?.. i sanja o njemu…

Niko pretpostavljam. Niko osim nje, bubašvabe… koje se plaši i sa kojojm godinama živi.

Najveći strah, najgadnija pomisao i jedini iskreni prijatelj,.., jedini nemi svedok njegog života, njenih snova, njene želje… i jednina koja je razume…

Zato što je podjednako usamnjena… i što nikada neće imati ikog svog… osim nje. Devojke zlatne kose, žene poželjnih oblina,  sa kojom deli  stan u ulici koja se nikada neće zvati po njoj…

Devojka je plakala, a bubašvaba razmišljala kako da joj pomogne, šta da joj kaže i kako… i bila podjednako neutešna zbog toga što zna istinu koju ne može da obelodani, a koja je mogla spasiti onoga kojeg su obe volele.

Htela je da joj ispriča sve… sve što zna… i da mu svojim rečima pomogne,.., da joj da razlog da ga zadrži u svom životu. Da spreči da postane san i avantura. Da spreči zaborav i umesto sećanja ponudi život.

Želela je da pomogne njemu, kojem su reči bile sve, a koji ih opet onda kada su mu bile najpotrebnije nije pronašao… Njemu kojem ni najodanija bubašvaba na kraju nije mogla pomoći da zadrži devojku koju voli.