Sakupljac svemirskog otpada

 

Upper Atmosphere Research Satellite (UARS) godinama je kružio oko Zemlje nakon što je bio napušten

Događaji koji će odrediti Ikerov život započeće pre nego je on i počeo. Ljudi su od sredine pedesetih godina dvadesteog veka redovno odlazili u svemir i podjednako redovno u njemu ostavljali otpad. Bilo je bitno dospeti u orbitu, ne i razmišljati šta će se kasnije dešavati sa isluženim i napuštenim delovima raketa i svemirsikh stanica.

Iker Manus bio je neobičan čovek sa pasijom koja se razvijala i rasla celog života. Tu svoju strast stekao je rano. Još kao dete od strica koji je radio u NASA-i dobio parče keramike skinute sa Šatla. Ovaj je, pri redovnom remontu, odlomio parče sa jedne ploče napukle oplate i poklonio dečaku. Poklonjeni komad keramike nije bio ništa drugo do otpad zaostao nakon održavanja, ali mali Iker na njega nije gledao kao na otpad, već kao na deo istorije, koji treba po svaku cenu sačuvati.

 I tako je on počeo da ga sakuplja. Vremenom, ovo će se pretvoriti u pasiju i ne samo oblikovati, već i umnogome odrediti njegov život.

Skupljao je sve što je ljudskom rukom stvoreno i dospelo u orbitu i nekako se, odande, vratilo potpuno bezvredno. Kada je diplomirao i zaposlio se u svemirskom programu morao je da nepotrebne delove iskorišćene svemirske opreme klasifikuje kao otpad, iako se sa takvom ocenom intimno nikako nije slagao. Sa druge strane upravo mu je sortiranje i karakterizacija materijala, koji se vraćao na zemlju, pružalo šansu da otkupi i sakuplja sve ono što je bilo okarakterisano kao neupotrebljivo, to jest kao otpad.

Bilo je tu svega. Od kompletnih delova raketa, modula, delova opreme i svemirskih odela, pa do prljavog veša i iskorišćenog pribora za higijenu i ostataka hrane u tubama.

Krupnije delove uzimali su muzeji, i o njima se propisno brinuli. Ostale jednostavno niko nije hteo, pa ih je Ikar uz malu naknadu, a često i besplatno dobijao za svoju kolekciju. Vermnom će njegova kuća i okolno imanje postati pravi otpad svemirskog programa. U ambarima koje je zakupio, kako bi u njima po projektima i etapama, organizovao svoju zbirku, ubrzo nije bilo mesta za nove kolekcije.

Kako je njegova kolekcija rasla, mnogi zaposleni u programu počeli su ga smatrati čudakom. To nije moglo promaći organima bezbednosti koji su ga više puta ispitivali o njegovim  navikama koje su im se činile više nego sumljivim. U njima su nazirali prepoznatljive špijunske obrasce koje je svakako valjalo ispitati.

Može se reći da su mu položaj tada spasila njegova jedinstvena tehnička znanja, bez kojih agencija nije mogla. Pomoglo je i to što se prema NASA protokolu valjalo povlađivati neophodnima,administratori su , naime, od samog osnivanja bili blagonakloni prema osobenjacima i čudacima dogod su ovi potonji bile neophodni programu.

Kada su sve sumnje u njegov karakter i namere bile otklonjene, Iker je mogao ponovo da otkupljuje  delove brodova ili drugih većih komponenti. Ipak, usled toga što su ih želeli i muzeji, oni nisu bili nimalo jeftini i njihova nabavka znala je značajno da optereti kućni budžet.

Tome su se protivile sve žene u Ikerovom životu. I majka i ljubavnice, nepovratno uglavnom. Jer kad bi se jednom usprotivile njegovim sakupljačkim strastima to bi bio siguran znak da će uskoro biti odbačene. Ovaj obrazac ponavljao se sve dok jednog dana nije došao na tako rđav glas da ga nijedna žena više nije želela. Ovo je za njega, na neki način bilo olakšanje. Sada se u potpunosti mogao posveti svojim kolekcijama i što je važnije, osnivanju novih.

Tome je pogodovao još jedan obrt u njegovom životu. Stvari su se ubrzale kada je usled oskudice novca od banke zatražio zajam za nabavku nove kolekcije. Banka je naravno insistirala da se obezbedi i poslala procenitelje koji su na sopstveno iznenađenje saznali da orbitalno smeće poseduje izvesnu vrednost.

Vremenom stvoreno je kolekcionarsko tržište za vasionski otpad, a sam Iker najednom postao je ne samo jedan od najvećih kolekcionara već i vrlo uvaženi član ove zajednice.

Njegova kolekcija procenjena na veliki iznos, a pripadnost njegovoj kolekciji davala je predmetima dodatnu vrednost. Zahvaljujući ovome mogao je od banke dobiti zajam. To mu je omogućilo dodatne kupovine, što je opet vodilo u nove zajmove, sve dok jednog dana bankari nisu odlučili da zavrnu slavinu i sprovedu prisilnu naplatu prispelih dugovanja.

Isti oni procenitelji došli su sada sa izvršiocima i otvorili ambare svim zainteresovanima. Iker nije mogao da izdrži pomisao na to da neko usitni i rasproda njegovu kolekciju. Obesio se u hangaru koji je poslednji otvoren tog dana kada su skupljači novca odlučili da prodaju njegovu, kako bi uvećali svoju zbirku.