Tri bizarne priče o vanzemaljcu iz klozetske solje

Sledeće tri priče predstavljaju opis jedinstvenog događaja koji se na bizaran način odigrao u nekim spregnutim univerzumima istog kontinuma. Pored toga veže ih još i to što su bile varijante mog odgovora na temu bizarne priče.

VANZEMALJAC U KLOZETSKOJ ŠOLJI 

(prvi univerzum - naivni pregovarač)

Vanzemaljac sa željom da postane bog čekao je sklupčan na dnu klozetske šolje da dođe gospodin P i olakša se. Iskreno se nadao da se gospodin P seća njihove sinoćne pogodbe. Sa ljudima i rem fazom sna nikad se ne zna.

Nekoliko sati ranije iskoristio je duboki san gospodina P kako bi mu se predstavio i nešto, po njemu, vrlo povoljno. Gospodin P je, naravno, verovao da sve ovo sanja. U snu mu se pojavilo svetlosno biće i obratilo sledećim rečima:

„Gospodine P, izvinite što vam smetam, ali vi ste jedini kojem se u ovom kratkom vremenu koje mi je na raspolaganju mogu obratiti.“ Alter ego kroz koji je gospodin P, u snovima, video svoje telo okrenuo se prema prikazi i dobro je osmotrio. Ugledao je svetlosnu kuglu sačinjenju od niti. Dugododišnje druženje sa astrobiolozima omogućilo mu je da ovu prikazu prepozna kao Orba – nematerijalno inteligentno biće za čije postojanje do sada nije bilo čvrstih dokaza.

„Šta želite od mene? Otkud Vi u mom snu? Kako ste došli?“

„Kroz crvotočinu, ali to ste već znali, kao što znate da se usled njene nestabilnosti ne mogu dugo zadržati ovde.“

„I dalje niste odgovorili na moja pitanja.“

„Ušao sam u vaš san jer je to najlakši način za komunikaciju sa ljudima. Uostalom, kao astrofizičar, vi ste negde i sviknuti na ideju direktne komunikacije sa vanzemaljcima, kako nas vi nazivate. Možda vas jedino muči to što ste upravo vi igrom slučaja izabrani za prvi kontakt, ali to je već, verujte, sticaj mnogih okolnosti.“ Dok je ovo saopštavala, kugla se kretala, polako oscilirajući oko položaja u visini očiju gospodina P. Koliko god mu bile bliske zamisli o slobodnom prodiranju u snove, telepatskom obraćanju i bestelesnom prisustvu ipak je njegov alter ego počeo da se trese.

„Ali ja i dalje ne razumem…“

„Pokušaću da budem koncizan. Stvari stoje ovako. Ja sam student iz jednog drugog kontinuuma. Sakupljač i istraživač. Dobio sam zadatak za ispit. Naš profesor dao nam je da napravimo potpuno funkcionalni model planetarnog života niže vrste.

Kako se ne nalazim među prvima, neki drugi  već su pronašli načine teraformiranja planete i pronikli u tajnu fotosinteze. Dok je red došao na mene već smo imali i kiseoničku revoluciju i stvaranje najprimitivnijih oblika života. Meni su u nadležnost dopala svest i inteligentna bića. Koliko mi je to vreme dozvoljavalo proučavao sam vašu prirodu, uređenje, moral, društvene odnose i na svoje zaprepašćenje otkrio predstavu o Bogu – tvorcu, sveprisutnom autoritetu… Verujem da vam je ovaj koncept poznat.“

„Da upoznat sam sa njim.“

„Vidite, trebalo bi da ubrzam evoluciju,“ u ’glasu’ mu se osetila nelagodnost, „imamo kratak rok za predaju rada. Došao po DNK, ali sam lutajući noćas po kampusu, naišao na vašu koleginicu sa katedre za biologiju. Pomagala je svojoj cimerki arheologu da sazna nešto o ljudima koji su davno naseljavali ovaj predeo. Onda mi je na um pala jedna fantastična zamisao.

Shvatio sam da je vaš bog bio prilično aljkav kada vas je stvarao. Iz vašeg okamenjenog izmeta mogu se doznati mnoge prehrambene navike, pa čak i ponešto o okruženju u kojem ste živeli, ali ništa o vašoj moralnosti ili intelektu.

Želeći da i mene bića koja budem stvorio smatraju božanskim odlučio sam da pokušam da prevaziđem ovaj nedostatak. Zato sam ovde da uzmem uzorak vaših telesnih izlučevina i na osnovu njega stvorim neke nove, savršenije ljude.“

„Kako to mislite da uradite?“

„Jednostavno, vaše je samo da ujutru odete do klozetske šolje i uradite ono što radite svako jutro. Ja ću biti unutra i obaviti sav posao. Vi nećete imati nikakvih obaveza i neugodnosti.“

„Kako mislite, neću imati nikakvih neugodnosti? Zar ne smatrate da je dovoljno neugodno to što ću znati da me neko posmatra sa dna klozetske šolje?“

„Vi mog prisustva uopše nećete biti svesni. Ja sam nematerijalne prirode i otelotvorio sam se u ovom obliku samo da bismo lakše komunicirali. Uostalom, ako ne pristanete, vi se ovog razgovora i sna ujutru nećete sećati. Ipak, voleo bih da se dogovorimo o poslu ako je to moguće.“

„Kakvom poslu?“

„Vi ćete mi dati uzorak, ja ću ga analizirati i poneti sa sobom. Za uzvrat, čvrsto vam obećavam da će vaš spregnuti par biti prikladno nagrađen  u našem univerzumu. Njegovo zadovoljstvo odraziće se i na vas. Da li pristajete?“

Malo se premišljajući, alter ego konačno izusti: „Imam li izbora?“

„S obzirom na preostalo vreme, ne previše. Ja moram obaviti zadatak i predati rad najkasnije sutra u ponoć. To nam značajno sužava mogućnosti.“

„Kažete da će moj dvojnik biti zadovoljan?“

„Da.“

„Onda pristajem.“ Bila je ovo ponuda koja se ne odbija. Gospodin P je to znao, te je pristao ne upuštajući se previše u pojedinosti sudbine spostvenog izmeta. On ga ionako odbacuje, pa ako je nekome potreban, bio on i vanzemaljac, nije imao ništa protiv da ga ovaj zadrži.

Sledećeg jutra na mestu udaljenom 27,4 milijardi svetlosnih godina nastao je novi oblik inteligentnog života o čijoj se prirodi i duhovnosti moglo suditi i na osnovu odbačenih produkata metabolizma.

Vanzemaljac u klozetskoj šolji

(promućurni pregovarač iz drugog univerzuma)

Vanzemaljac sa željom da postane bog čekao je sklupčan na dnu klozetske šolje da dođe gospodin Peters i olakša se. Iskreno se nadao da se gospodin Peters seća njihove sinoćne pogodbe, ali nije bio potpuno siguran u to. Sa ljudima i rem fazom sna nikad se ne zna. Ipak, nadao se da će se ovaj setiti i poštovati dogovoreno. Preostalo mu je samo da čeka.

Par sati ranije iskoristio je duboki san gospodina Petersa kako bi mu se predstavio i ponudio jednu, po njemu, vrlo povoljnu ponudu. Gospodin Peters, je  naravno, verovao da sve ovo sanja. U snu mu se pojavilo nešto što njegove kolege astrobiolozi nazivaju  nematerjalno svetlosno biće  i obratilo sledećim rečima:

„Gospodine Peters izvinite što vam smetam, ali vi ste jedini kojem se u ovom kratkom vremenu koje mi je na raspolaganju mogu obratiti.“ Alter ego kroz koji je gospodin Peters doživljavao sebe, ili bolje rečeno video svoje telo u snovima, okrenuo se prema prikazi i dobro je osmotrio. Bila je to neka vrsta svetlosne kugle sačinjenje od niti, odnosno kako je samo par trenutaka kasnije uspeo jasnije primetiti, od svetlosnih tragova trajektorije užarene tačke svetlosti koja je menjala boju i pravac svog kretanja, ali uvek ostajala unutar neke nevidljive sfere koja je njenoj egzistenciji davala konačni oblik. Dugododišnji cimerski staž sa astrobiolozima omogućavao mu je da ovo biće prepozna kao Orb(a) – nematerjalno inteligentno biće za čiju egzistenciju do sada nije bilo čvrstih dokaza, ali isto tako ni dokaza koji bi govorili u prilog nemogućnosti njihovog postojanja.

„Šta želite od mene? Odkud Vi u mom snu? Kako ste došli?“

„Kroz crvotočinu, ali to ste već znali, kao što znate da se usled njene nestabilnosti ne mogu dugo zadržati ovde.“

„I dalje niste odgovorili na moja pitanja.“

„Ušao sam u vaš san jer je to najlakši način za komunikaciju sa ljudima. Uostalom kao astrofizičar vi ste negde i sviknuti na ideju direktne komunikacije sa vanzemaljcima kako nas vi nazivate, možda vas jedino muči činjenica da ste upravo vi igrom slučaja izabrani za prvotni kontakt, ali to je već, verujte, sticaj mnogih okolnosti.“ Dok je ovo saopštavala kugla se kretala polako oscilirajući oko položaja u visini očiju gospodina Petersa. Koliko god bio upoznat sa raznim konceptima, ideja slobodnog prodiranja u snove, telepadskog obraćanja i beztelesnog prisustva ostavljale su jasan trag na njegovom alter egu – počeo je da se trese. Sa druge strane sve spoljne manifestacije mogle bi se svesti na preznojavanje i prevrtanje po krevetu.

„Ali ja i dalje ne razumem…“

„Pokušaću da budem koncizan. Stvari stoje ovako. Ja sam kako bi vi rekli student iz jednog drugog prostora i vremena. Kao i vaši studenti imam zadatak koji moram da uradim da bi položio ispit. Naime, naš profesor dao nam je da, kao pristupni rad, napravimo potpuno funkcionalni model planetarnog života niže vrste.

Kako moje ime nije u vrhu prozivke, neki drugi su već pronašli načine teraformiranja planete i ’provalili’ tajnu fotosinteze. Dakle, dok je red došao na mene već smo imali i kiseoničku revoluciju i stvaranje najprimitivnijih oblika života. Meni su u nadležnost dopala svest i inteligentna bića. Koliko mi je to vreme dozvoljavalo proučavao sam vašu prirodu, ali i uređenje, odnose, moral,.., da tako kažem, društvene tokove i uređenje, i na svoje zaprepaštenje, tamo pronašao koncept Boga – tvorca, sveprisutnog autoriteta… Verujem da vam je ovaj koncept poznat.“

„Da upoznat sam sa njim.“ 

„Vidite ja bi trebao da ubrzam evoluciju,“ u ’glasu’ se osećala nelagodnost „imamo ograničeni rok za predaju rada. Zato sam došao da prikupim DNK, ali sam slučajno lutajući noćas po kampusu naišao na vašu koleginicu sa katedre za biologiju. Pomagala je arheologu - cimerki, proučavanjem koprolita, pretpostavljam da znate o čemu je reč, pokušavajući da sazna ponešto o ljudima koji su davno naseljavali ovaj predeo. Onda mi je na um pala jedna fantastična zamisao.

Shvatio sam da je vaš bog bio prilično aljkav kada vas je stvarao. Iz vašeg okamenjenog izmeta mogu se doznati mnoge prehrambene navike, pa čak i ponešto o okruženju u kojem ste živeli, ali ništa o vašoj moralnosti ili intelektu.

Željan da i mene bića koja budem stvorio smatraju boižanskim odlučio sam da pokušam da prevaziđem ovaj nedostatak. Zato sam ovde da uzmem uzorak vaših telesnih izlučevina i na osnovu njega stvorim neke nove, savršenije ljude.“

„Kako to mislite da uradite?“ zaprepašteno je pitao alter ego.

„Jednostavno, vaše je samo da ujutru odete do klozetske šolje i uradite ono što radite svako jutro. Ja ću biti unutra i obaviti sav posao. Vi nećete imati nikakvih obaveza i neugodnosti.“

„Kako mislite neću imati nikakvih neugodnosti. Zar ne smatrate da je dovoljno neugodno to što ću znati da me neko posmatra sa dna klozetske šolje?“

„Vi mog prisustva uopše nećete biti svesni. Ja sam nematerjalne prirode, otelotvorio sam se u ovom obliku samo da bi smo lakše komunicirali, za mene to nije obavezno. Uostalom, ako ne pristanete vi se ovog razgovora i sna svakako nećete sećati ujutro. Ipak, voleo bi da se dogovorimo o poslu ako je to moguće.“

„Kakvom poslu?“

„Vi ćete mi dati uzorak, ja ću ga izanalizirati i poneti sa sobom, a za uzvrat pošto vas ovde ne mogu nagraditi čvrsto vam obećavam da će vaš sprgnuti dvojnik biti nagrađen adekvatno u našem univerzumu. Njegovo zadovoljstvo konačno odraziće se i na vas. Da li pristajete?“

„Imam li izbora?“

„Sobzirom na preostalo vreme i činjenicu da su svi ostali u kampusu budni i mnogo manje pogodni za komunikaciju, ne baš previše. Na kraju krajeva ja moram obaviti zadatak i predati rad najkasnije sutra u ponoć. To nam značajno sužava mogućnosti.“

„Kažete da će moj spregnuti par biti zadovoljan? Kakva je mogućnost da on to ne bude?“ pitao je alter ego. Jedna inventivna i lucidna ideja proletela mu je kroz glavu.

„Konačno se cenkamo. Znao sam da ćete pristati. Mislim da to nije problem.“ na trenutak kroz um gospodina Petersa proletele su razne ideje o tome šta bi moglo da se desi nekom drugom njegovom Ja. Sve to se nije moglo desiti njenu. Čak suprotno. Njemu će se dešavati upravo suprotne stvari od onih koje se budu dešavale njegovom spregnutom paru. Bila je ovo neviđeno dobra mogućnost da ostvari sve svoje nakane: postane univerzitetski proifesor kojeg obožavaju, dobije na samopouzdanju i kao posledicu, naklonost žena… puno žena… Bila je ovo ponuda koja se ne odbija, znao je to. Pristao je na pogodbu ne upuštajući se previše u pojedinosti sudbine njegovog izmeta i posmatrača sa dna klozetske šolje. Možda će ovaj potonji uistinu uspeti u svojoj nakani da rekonstruiše moralnost i sudbinu sveta iz topline produkata njegovog metabolizma.

Pristao je i snovi su mu skoro odmah postali grandiozniji, konhorniji, lepši. Bio je zadovoljan – njima i sobom.

Vanzemaljac u klozetskoj solji, uvrnuti  razgovor sa metaboličkim reziduom

(uvrnuti treći univerzum)

Pripremajući se za prelaz preko horiznota i skok u drugi univerzum, odakle će pokupiti uzorke, student sa brojem indeksa µ47β­ƺ, upisan u registar studenata X4102, međugalaktičkog univerziteta „NADA“ morao je da prouči sve prethodne radove svojih kolega, kako bi obezbedio sigurnu i brzu nadogradnju već postignutih rezultata u okviru pomenutog koncepta. Sada kada su postigli značajne rezultate u razvoju veštački indukovanog života i dopustili da se razviju svi neophodni preduslovi za razvoj svesti, bilo je od kritične važnosti ne načiniti nijedanu grubu grešku koja  je mogla ugroziti ili uporopastiti program. Posle više od 200 godina jednoj generaciji studenata konačno se smešila visoka ocena.

Visoke ocene svakako nisu bile samo stvar prestiža na univerzitetu već i sigurna ulaznica za najodgovornije poslove pa čak i predstavničke položaje unutar zajednice. Ulozi su bili visoki i prava na grešku nije bilo.

Na nesreću upravo student broj µ47β­ƺ našao se u poziciji zaokruženja projekta. Poslovi zatvaranja po pravilu su uvek prepuštani najsposobnjim u okviru kaste bogova, ali pravila univerziteta bila su i više nego jasna. Studenti će grupne zadatke obavljati onim redom kako su izvučeni na lutriji. Nikakvog odstupanja od ovog ili nekih drugih pravila nije smelo biti, inače bi bila oborena cela generacija.

Ova stroga pravila uvedena su nakon što su pre više od 8.000 godina neki niže plasirani bogovi zaslepljeni ambicijom pokušali izigrati sistem i podvaliti sudijama. Od tada profesori, asistenti ali i ostalo osoblje univerziteta posebno vodi računa o regularnosti ispitnih projekata.

µ47β­ƺ je znao da je projekat sigurno valjano nadziran i da nikakvog prostora za muljažu jednostavno nema. Preostalo im je dakle samo da uče, sakupljaju uzorke i na osnovu njih sintetišu novi univerzum i sve među korake ne bi li konačno došli do neke vrste inteligentnog oblika života koje bi konačno pokazali sudijama i dobili prolaznu ocenu.

Činjenica da su se njegove kolege baš potrudile i da su već stvorili zavidne rezultate svrstala ih je u red ozbiljnih kandidata za osvajanje prvog mesta i nagrade Velikog arhitekte. Ukoliko bi je dobili to bi bila najbolja preporuka za nameštenja koja bi im se u tom slučaju nudila u novostvorenim galaksijama. Uspeh bi značio ne samo lagodan život već i gomilu privilegija, što je svakako trebalo uzeti u obzir i o čemu je morao voditi računa.

Kolegama se sigurno ne bi svidelo da on usled svoje nespretnosti ili slabog vida načini neki golemi previd koji bi mogao da upropasti sve njihove napore i umanji šanse koje su počele nicati kao pečurke posle kiše.

Zato je µ47β­ƺ mogao računati na potpunu pomoć svojih kolega koji su ga ne samo obavestili o stanju projekta i postignutim rezultatima već i uslovima i pravcima evolucije posebno obraćajući pažnju na slepe ulice u koje bi neko neiskusan mogao zalutati. Tako je µ47β­ƺ naučio dosta toga o glavonošcima, džinovskim kukcima, i dinosaurusima. Za ove poslednje nikako nije mogao shvatiti kako to da su bili evoluciska stranputica ali odlučio je verovati kolegama.

Posebno su ga interesovali procesi razmnožavanja i prenosa vrednosti jer oni su suštinski prkosili zakonima prirode i na njih je morao obratiti posebnu pažnju. Jedan od starijih drugova mu je to objasnio sledećim rečima: „Kad god imaš dva stvora onda onaj manji koji nastaje nekom vrstom razdvajanja od tela onog većeg nosi višu koncentraciju uređenosti, pa je samim tim i vredniji. Evo pogledaj na primer ovo stvorenje,“ reče, pokazujući na lutku leptira.“ Forma koja se izađe odavde je možda manja ali sigurno savršenija i vrednija od one predhodne. Da sam na tvom mestu to bi mi uvek bilo na umu pri donošenju sudova o tome kome se i kad obratiti.

Najinteligentnije biće možda neće biti najmanje, ali crvotočina nije toliko nestabilna da ne bi mogao da sačekaš trenutak razdvajanja i koncentracije i upravo tad uspostaviš kontakt sa najnovijom i najsavršenijom inteligencijom.“

I µ47β­ƺ ga je poslušao.

……

Čekajući na dnu klozetske šolje sačekao je da se gospodin Peters olakša, a onda se obratio još uvek pušećem koncentratu boje čokolade.

„Izvinite što vas uznemiravam, ali cenim da je sada pravo vreme da vam se obratim, jer sudeći po termodinamičkim procesima kojima svedočim nećemo imati baš puno vremena za razgovor.“

Zaprepašćeno govno nije znalo šta da odgovori. Elektroni, kao i ostale elementarne čestice koje su ga sačinjavali, nikada o sebi nisu razmišljale na ovaj način. Sama činjenica da su na kraju procesa produkcije entropije oni završili kao govno, predajući sve korisne materije telu koje ih je odbacilo time i osudilo na smrt, bila je zaprepašćujuća, a saznanje i više nego vređajuće.

I kao da to nije dovoljno, sada im se još sa dna klozetske šolje obraća neki viši entitet čijeg prisustva su tek, pa ovlaš, svesni. A da bi prizor bio još nadrealniji potrudio se slučaj, koji je hteo da se sve ovo odigrava ispod dlakavog anusa gospodina Petersa, koja je u vidu kupole zatvarala prostor u kojem su se zatekli.

Prisustvo višeg entiteta postalo je još očiglednije kada se ono po drugi put obratilo metaboličkom ostatku.

„Vidite ja nisam siguran u prirodu vaše egzistencije. Vrlo je moguće i da grešim. Na kraju krajeva ja slabije vidim - pa mi ne zamerite, ali ja bih rekao da ste vi najsavršenije biće na ovoj planeti i ja bih stoga morao da vas zamolim da mi dozvolite da vas istražim, kako bih doznao neophodne preduslove vašeg postojanja.“

„Šta koga briga koji su neophodni preduslovi mojega postojanja?“ rezignirano upita govno?

„Mene interesuje. Ja sam, vidite, student. Dolazim iz drugog univerzuma i želeo bih na osnovu vas da napravim novi oblik života. Najsavršeniji oblik, dakako, u mom projektnom zadatku… Vi mi se činite pogodnim da vas uzmem kao osnovu za svoje istraživanje. Kao nagradu zbog svoje nematerjalnosti ne mogu vam ponuditi mnogo, mada sa sigurnošću mogu da vam obezbedim udobnije i brže putovanje do okeana od ovog kojim ste se vi uputili.“

„A gde sam se ja to po vama uputio?“

„Ako dobro shvatam ovo je sistem masovnog prevoza za bića poput vas. Iznenađujuće je to koliko ste socijalno evoluirali u odnosu na onaj veći i manje dopadljiv oblik života iz kojeg ste proizišli. Oni očigledno još nisu dostigli taj nivo svesti i još se međusobno uništavaju i ratuju za vlasništvo koje vi od prvog trenutka od kada uđete u ovaj lavirint cevi tako jasno prezirete.

Moram priznati da je upravo ova činjenica na kraju presudila da vas prepoznam kao savršeniji oblik života od životinje iz koje ste izašli.

Opet, iako znam da to nije mnogo, a možda je i u suprotnosti sa vašim moralnim načelima, ja mogu da vam ponudim vrhunski i trenutni prevoz do okeana u kojem ćete se do mile volje baškariti. Sa količinom energije koju posedujem, to je i više nego ostvarljivo… ako ste zainteresovani…“

„A šta bih ja morao da uradim pa da dobijem to ugodno putovanje u raj?“

„Samo da mi dozvolite da vas analiziram. Ja to radim metodama daljinske detekscije tako da skoro nećete ni osetiti moje prisustvo:“

„Ako ga ne bih osetio zašto onda tražite moj pristanak?“

„Ja sam kao i vi visoko moralno biće. Čak i kad niste svesni mog prisustva ja uvek tražim dozvolu za neku invazivnu akciju. Dakle, hoćete li mi dozvoliti da vas analiziram?“

„Imam li izbora?“

„Izbor uvek postoji.“

’Možda za nekog drugog’, pomisli govno. Uz opasnost da svakog trenutka gospodin Peters pusti vodu i time uguši svaku termodinamičku reakciju potpuno hladeći govno, što bi za potonje značilo sigurnu i konačnu smrt, vremena za premišljanje nije bilo puno.

’Na kraju krajeva nema šta izgubiti’, pomisli govno i dade svoj pristanak.

Par trenutaka kasnije oseti čudne vibracije, a onda se nađe u toplim morima. Karibi nikada nisu izgledali lepše.

……

µ47β­ƺ ugradio je svoje nalaze u projektni rad. Rezultati nisu došli odmah. Ipak, on je bio siguran da neće izostati.

Preostalo mu je da bude strpljiv i čeka. Nešto će se već desiti.