Prepoznavanje

„Kako čovek kao ti završi čitajući Bukovskog petkom uveče?“

„Prepoznavanje.“

„Kakvo prepoznavanje? Ne razumem, ti nisi, ni pijanica, ni mufljuz.“

„Prepoznavanje nagona. Usamljenosti, odbačenosti,.., beskraja ništavila koje je pogonilo njegove stihove i mašinu za kucanje.“

„Ne razumem.“

„Postoje dve vrste nesreće kod pubertetlija, i oba sam iskusio. Kao i on. Svaki u svoje vreme. Nesrećna opijenost nedodirljivim ženama stvara idole i fruistracije. Takav je svet u kojem je živeo; i on se ni po čemu ne razlikuje od ovog u kojem sam se ja kasnije obreo.

Znaš, sve nesrećne ljubavi su iste. Proishode iz ljubavi prema pogrešnim ženama. Ovo pogrešne, odnosi se na one nedodirljive, ne na one lako dodoirljive.

Sa njima čovek nikada nema problema. Ponekad, treba malo vremena da se navikneš, ali one naprosto nisu sposobne za ozbiljne probleme niti se trude da ih stvore. Njih interesuju samo sopstveni prohtevi. Uz njih možeš da ostaneš bez ugleda, novca i po kojeg zuba. Ali sve je to u redu… nekako ljudski…

Mnogo gore su žene iz snova. Sa njima čovek nikada nije načisto, osim u jednoj stvari, a to je da će ga iscediti do poslednje kapi krvi i pustiti da skapa kao zvečarka na pustinjskom suncu polagano se sušeći do konačne propasti.

Imaš ih dve vrste. Jedna koja će zauvek ostati u snovima, jer ih nismo kadri iz njih isčupati (ljudi ih pogrešno zovu svetice), i druga koje nismo vredni, jer nismo kadri izdržati ih (teške i hrapave žene koje ti szule kožu i posle kojih nikada ne zarastu rane iz kojih smo krvarili za njih).

Ova potonja mnogo više boli. Ona govori o tvojoj (ne)sposobnosti i potenciji više od bilo kojeg hvalospeva koji si sposoban stvoriti, ili umišljaja u koji si kadar poverovati. Ovaj tip žena ruši iluzije. Baca na asfalt muška srca i misli, a onda ih gazi svojim štiklama uživajući u zvucima pucanja ego-balona i povermenim navalama krvi istisnutih iz krvavog raskomadanog muškog srca po kojem gazi. Ta vrsta žena sposobna je uvući se u grudi i lobanju, a zatim šakama cediti srca, grliti pluća dok ne poplave i prsnu iznutra, ili strugati ostatke moždane kaše kašikom za dubljenje tikvi.

Ona je ozbiljna pretnja svakom muškarcu. Njih se valja čuvati. Želiš da osetiš kako se muškarac oseća nakon takve – čitaj Bukovskog. Ili to, ili se prepusti jednoj od njih.

 Ako te upošte hoće neka od njih.

Kod takvih se uvek čeka u redu. I nikad ne oseća samilost prema onima kojima je poput bogomoljke, u sred koitusa odgrizla glavu.

Ipak, ne preporučujem ti. Nemaš ti ono što njima treba.

Ko zna ima li to iko od nas? Opet, ja bez tih i takvih ne mogu, a vidim da ni on nije mogao. Otud prepoznavanje i poštovanje dela… i autora.   

I ja sam voleo one nalik Džejn – zgodne i nezgodne. One poput krckalica za orahe, koje drobe muško poštovanje i samopouzdanje.

Devojke u pubertetu su mu zdrobile ponos i želju, samopoštovanje. Onda je došla Džejn koja mu je dala razloge da nastavi da prima udarce i on ih je primao i pisao, baš kao što ih ja primam i čitam, i nadam se da ću bar jednom imati sreće, i da će mi bogovi poslati nekog, ko će mi produžiti život i dati mu smisao. O tome govore njegovi romani i pesme.

O čekanju.

Ne isčekivanju, čekanju i beskrajnim satima dosade koje je trebalo ispuniti nečim kako bi se potrošili i prekratili.

To je poezija za one koji čekaju,.., koji se zagrevaju,…, a ja se još zagrevam…“

„I dokle misliš tako pobogu?“

Nikakvog odgovora nije bilo. Ni reakcije. To je valjda prirodno za one koji samo žekaju dok ne bude prekasno za bilo šta drugo do čekanja. Ne znajući ni koga ni šta nastavio je da čeka.

Još se nadao.

Potajno.

I ta nada ga je držala. Nije bio dovoljno očajan da se pokrene, promeni ili učini nešto.

Možda… jednoga dana…

Možda.